Izvor: Politika, 09.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
DUPLO GOLO
Dugo smo taoci odbeglog generala. Sada preti opasnost da postanemo taoci mrzovoljnog kočničara u premijerskoj fotelji koji bi da zaustavi evropski voz uprkos činjenici da je 70 odsto Srba spremno da se ukrca u kompoziciju prema Briselu
Boris Tadić je u svojstvu predsednika države obavezan da razgovara sa svakim ko nešto predstavlja u ovdašnjem političkom sazvežđu, ali od njega se kao lidera jedne od dve najjače srpske stranke očekuje da više ne trpi ucene minornih partija >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << čiji su šefovi jedino imali njuh da u pravo vreme budu na pravom mestu.
Mučna proceduralna igra oko toga da li će stav o Političkom sporazumu sa EU prvo dati vlada ili parlament. Miniranje rada skupštinskog odbora. Zabrana dolaska stenografima. Ignorisano pismo 17 ministara. Kapriciozno odlaganje predsedničke inauguracije. Da li iko pomišlja kako nas vide tamo u Briselu ili u Moskvi? Da ne bude zablude, vide nas kao primitivce.
Partitokratija će nas ubiti. Niskoprocentne stranke su rak rana Srbije jer su se dočepale ključnih mesta odlučivanja. Srbija je svakako još daleko od anglosaksonskog bipartijskog modela, ali bi morala da se oslobodi prakse da stranke sa 5–10 odsto biračkog tela uslovljavaju, diktiraju i faktički kreiraju našu politiku.
Upravo to, ponovo, pokušava Vojislav Koštunica. Premijer, čija je stranka lukavo izbegla tržišnu procenu vrednosti na poslednjim izborima krijući se iza Velje Ilića, koristi ovaj apsurd da bi – uvezujući problem Kosmeta sa evropskim integracijama – određivala našu budućnost.
Iako su i radikalska i reformska Srbija pokazale da nemaju problem sa EU, premijer stvara dilemu koja je ne samo direktna izdaja koalicionog partnera, već i poziv da se uzdržimo od evropskog puta.
Koštunica me podseća na bivšeg američkog predsednika Džeralda Forda za koga su govorili da nije u stanju da u isto vreme hoda i žvaće žvaku. Tako i on. Pošto shvata da mu bez kosovske agende nema političkog opstanka, sve stavlja na jednu kartu, uključujući i lični identitet. Sećate se onoga „Ko smo, šta smo bez Kosova!”
Pitanje je dana kada će Kosovo postati nezavisno. Kada je shvatio da mu kosovski džoker izmiče iz ruku – jer verujem da ovaj izmučeni narod nema nameru da u nedogled lamentira nad izgubljenom provincijom dok su mu džepovi prazni – Koštunica je sopstvenu ali i kolektivnu budućnost Srbije uvezao s pobunom protiv EU zbog „protivpravnog” slanja misije na Kosovo.
Premijer govori o „obmani” iz Brisela. Da raščistimo neke stvari. Srbija duže od dve godine sarađuje sa Evropljanima na Kosovu i čista je obmana predstaviti da je Beograd zatečen odlukom da EU preuzme misiju od UN. Srbija je pratila pripreme i nije protestovala sve dok DSS nije okrenuo ćurak predstavljajući da je reč o evropskoj zaveri iza naših leđa.
Evropljanima može štošta da se zameri, ali time ne rešavamo problem. Ukoliko se svađamo ništa nećemo uraditi. Uostalom, sporni dokument „Zajednička akcija” o kosovskom angažmanu ne sadrži ni pravni okvir ni način ili vreme upućivanja misije na Kosovo. Zašto onda tolika povika DSS-a?
Biće da se pitanje Političkog sporazuma zloupotrebljava kao povod za napad na Tadića. Ukoliko lider kampanje za osvajanje Evrope popusti, ruši sopstveni autoritet i politički identitet koji je već korodirao tokom godine bolećivih ustupaka premijeru.
Ukoliko ostane čvrst, pada vlada. To bi značilo da će neki tehnički ili manjinski kabinet, u svakom slučaju prelazna institucija, dočekati proglašenje kosovske nezavisnosti. Predsednik Republike bio bi u tom trenutku jedina institucija koja bi se povezala s gubitkom kolevke srpstva. Laka meta.
Koštunica se politikantski igra vatrom. On sebe doživljava mesijanski, ali za razliku od mnogih igrača iz njegove okoline koji bi ga sutra prodali zarad neke druge koalicije, otkriva da je zbog sopstvenog političkog opstanka spreman da se kocka budućnošću Srbije. Jer šta je nego čista destrukcija odustajanje od evropskih integracija?
Ako se bude insistiralo na potpisivanju Političkog sporazuma sa EU onda ovoj vladi nema budućnosti, kaže ministar Samardžić. U pravu je.
Za pretpostaviti je da DS i njegovi koalicioni partneri ne mogu da odustanu od „osvajanja Evrope”. Što znači da ne smeju da uđu u truli kompromis. Vlada po svaku cenu, odnosno premijer po svaku cenu, već su DSS doveli do ivice cenzusa. Cenu bi mogao da plati i DS jer ma koliko lideri mislili da su glasači „njihovi” (V. Ilić, sabrani govori), neka Tadić zahvali i meni jer je pobedio mojim glasom.
Premijer će, sa svoje strane, sve učiniti da ostane u sedlu. Lideru manjine su naklonjene zvezde, pod uslovom da se konačno izjasni i kaže koja mu je politika bliskija. Priklanjanje radikalsko-espeesovskom bloku je sasvim legitimno, ali mora da bude transparentno.
Koštunica bi mogao da ide na rekonstrukciju kabineta iz koga bi se povukli – ili bili uklonjeni – ministri DS-a i G17 plus. Predstavljena kao vlada za odbranu nacionalnog interesa u dramatičnom trenutku otimanja Kosova, njegova nova tvorevina lako bi dobila podršku većine u parlamentu: radikala, narodnjaka i SPS-a. Tačka. Nema više.
Solidna većina značila bi da takav kabinet može dugo da opstane na vlasti. Mogao bi, ali neće, jer u sebi sadrži čip autodestruktivnosti: zaustavljanje evropskih integracija, ulazak u samoizolaciju, bežanje stranog kapitala.
Ne treba mi vlada koja se olako odriče Evrope zarad vlastodržačkih ambicija nekih njenih članova. Ne treba mi vlada koja će napustiti jednu od najbitnijih odrednica 5. oktobra. Ne treba mi vlada koja ucenama uzurpira većinsku volju biračkog tela.
Dugo smo taoci odbeglog generala. Sada preti opasnost da postanemo taoci mrzovoljnog kočničara u premijerskoj fotelji koji bi da zaustavi evropski voz uprkos činjenici da je 70 odsto Srba spremno da se ukrca u kompoziciju prema Briselu.
Dramatično uvezivanje Kosova i EU je providna, nadasve sebična stranačka igra i ovaj narod to treba da zna. Politički sporazum sa EU je deo procesa i nikako nije „jedno duplo golo” kako bi da uveri pomenuti ministar Samardžić. „Duplo golo” je da ostanemo i bez Kosmeta – što sledi – i bez EU – što bi bila neprocenjiva šteta.
Ova zemlja nema vremena i sebi ne sme da dozvoli da bude žrtva blokatora okupljenih oko premijera i njegovog narodnjačkog partnera koji, dok se brčka u bazenu, sebi daje pravo vrhovnog žreca pa kaže da bi onaj ko Sporazum sa EU potpiše odmah bio proglašen za izdajnika.
Rekao bih da je upravo suprotno. Nepotpisivanje ugovora i napuštanje evropskih integracija je izdaja ključnih vrednosti za koje se Srbija opredelila.
Tadić je zakazao razgovor s Koštunicom i Dulićem. Biće to poslednja prilika da se izbegne pad vlade – pod uslovom da premijera ubede da ne nastavi rizičnim putem miniranja evropske pruge.
Srbiji treba jedinstven odgovor na skoru nezavisnost Kosmeta. Predsednik i premijer su učinili sve što je u njihovoj moći da do toga ne dođe. Pošto sila Boga ne moli, biće ono što biti mora. Ali EU ne sme da se dira.
Sa jedinstvenim odgovorom za Kosovo, vlada može da opstane. Koliko? Uz ovakve razlike koalicionih partnera i ne treba dugo da traje. Vreme je da se srpska politička scena ukrupni. I da krajnja desnica koju danas, posle približavanja radikala centru, reprezentuje DSS, bude arhivirana. Da nam u nekoj novoj prilici ne bi kidala nerve ucenama oko budućnosti.
Boško Jakšić
[objavljeno: 10.02.2008.]
