Izvor: Kurir, 24.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
DRUGI ČIN
Celo Kosovo je prekjuče gledalo u Beograd. Radovalo se najavi da će iz Beograda studenti stići kod braće. Ali, nisu došli. Vratili su ih gospodari Kosova sa graničnog prelaza
KOSOVSKA MITROVICA - Ko-so-vo-je-sr-ce-Sr-bi-je! Zemljo slavnih vitezova, Lazara i Miloša... Bubnjevi tutnje uz fanatičan hor Mitrovčana.
Klinci koji petardama i flašama gađaju policajce s južne strane mosta na Ibru. Iza nas desetak hiljada mladih, ponosnih ljudi. Ispred kordon albanskih >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << policajaca, koji uplašenih pogleda izbegavaju srpske projektile. Uobičajen folklor severne Mitrovice. Njihova svakodnevica.
- Srce mi se cepa - kaže Vibeka Sperling, dopisnica danskog Politikena, sa suzom u oku - Za 30 godina karijere, nikad mi nije bilo teže.
Kako je tek nama?
Najgore je u ljudima probuditi nadu. Nada je, opet, posle godina sumnji, u ljudima. Velika je razlika između ljudi u unutrašnjosti Kosova i sa njegovog severa. Bukti euforija koju su uneli prvo studenti, a onda i veliki miting u Beogradu. Šta će biti kad se sve stiša? Kad umuknu bubnjevi i talambasi, kad počnu sive zime, bez struje, u mraku? Kad se na sve spusti kosovska tišina?
Celo Kosovo je prekjuče gledalo u Beograd. Radovalo se najavi da će iz Beograda studenti stići kod braće. Ali, nisu došli. Vratili su ih gospodari Kosova sa graničnog prelaza.
Idemo put granice. Na dva proširenja, jedinice okupatora sa šlemovima i pendrecima, s puškama i štitovima, s bornim kolima, spremaju se da onemoguće ulazak Srba u Kosovo. Prvo srećemo grupu studenata, koji su se probili preko brda. Peške. Studenti iz Kragujevca. Kažu da je među njima dosta Nikšićana.
Bubnjar je na čelu kolone. Marširaju bez umora 50 kilometara!
Napred su zaustavljeni ostali na samo nekoliko kilometara. Tri autobusa. Niko ne može dalje. Dogovor pada. Svi se vraćaju ka granici. Tamo će, na granici, održati svoj protest.
Prozirni, bledunjavi, ali drski Francuz, zaveo je red između bornih kola iz kojih vire mitraljezi na gotovs. Kaže:
- Iz Prištine su javili da stižu navijači. Ne mogu da vas pustim. To je naređenje.
- Ali, ja sam rektor Beogradskog univerziteta, ovo su studenti i profesori!
- Ž n se pa!
Besni, ali dostojanstveni, u autobus se vraćaju ljudi koji ne mogu da se slobodno kreću po svojoj zemlji. Od braće Srba brane ih Francuzi.
A, miting u Mitrovici počinje kako je uobičajeno, u 12.44. Danas još više ljudi, više nego juče, jer je Beograd probudio nadu. Hvala, Beograde!
- Samo dostojanstveno! Bez incidenata. Molim vas, ne dajte da naša braća u Čaglavici, u Goraždevcu, Štrpcu, postanu taoci naših grešaka! Ne idite na most! - poziva student medicine i započinje pesmu. Tužnu, bolnu. Beznadežnu. Pogledam u kolegu, i istovremeno stavljamo naočare za sunce. A oblačno je u Mitrovici.
I, naravno. Nisu ga poslušali. Studenta medicine. Kao po komandi, svi krećemo ka mostu. Odjekuju eksplozije. Trčimo.
- Ne pucaju. To su petarde.
Između kordona i protestanata, mladih, lepih ljudi, stoji nekakav "moderator". U majci sa Čeovim likom, mirno vodi skup i zabranjuje klincima da gađaju policiju. Slušaju ga bespogovorno, ali moraju da izbace bes:
- Šip-tar-ske pi-čke!
Zadovoljni što su Mitrovčani mudriji od Beograđana, ili bar složniji, pogledom tražimo "kolegu", novinara koji je organizovao batinanje beogradskih reportera i našeg Šaponje. Ni od korova. Ovo je bilo najavljeno kao rizičan skup.
