Izvor: Kurir, 18.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
DRIBLANJE SA ZIDANOM
Knjiga "Ja, Saša Ćurčić - gola istina" predstavlja neverovatni splet tragikomičnih događaja, koje sa iskrenošću opisuje glavni junak
Izvesni Hrvat, Ante Radić, video me je na malim beogradskim terenima. Shvatio je da imam talenta i pozvao me da nastavim karijeru u ozbiljnoj evropskoj ligi. Predstavio se kao najbolji prijatelj Arsena Vengera, kasnije legendarnog trenera jednog Arsenala. Ja sam naivno mislio da me tamo odmah čeka velika lova i tako su mene, klinca iz Besnog >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << Foka, samog i bez roditelja, počeli da "šetaju" po Francuskoj. U tom prvom odlasku proveo sam tamo četiri meseca. Trenirao sam i probao u čak sedam klubova. Bio sam u Miluzu, Lionu, Kanu, Renu, Tulonu, Nici, Ansiju... i vratio se neobavljena posla.
Zidan, legenda svetskog fudbala
Bio sam između ostalog i u omladincima Kana. Dobro sam igrao, ali njihova ponuda nije sadržala ništa zbog čega bih ostao u francuskom fudbalu. A u Kanu sam igrao vrlo dobro. Sećam se da su tada dva igrača po kvalitetu odskakala od ostalih u omladinskoj ekipi Kana - ja, Srbin sa brojem osam, i jedan Francuz afričkog porekla, koji je nosio broj 10 na dresu. Najčešće je jedno poluvreme bilo "njegovo", a drugo "moje". Sećam se utakmice protiv Nice koju smo igrali zajedno - malo me nerviralo što previše dribla, ali zaista se videlo da, kao i ja, ima strahovit talenat i već je za taj uzrast bio "igračina".
Momak se zvao Zinedin Zidan. Mnogo godina kasnije postao je najbolji igrač planete, legenda francuskog i svetskog fudbala. Nikada se kasnije nismo sreli na terenu, karijere nam se više nisu ukrštale. Sudbina je režirala da od dva veoma talentovana klinca s kraja osamdesetih, u leto 2006. jedan igra u finalu Svetskog prvenstva u fudbalu, a drugi u dubokoj depresiji razmišlja, ne šta da radi sa svojom karijerom, jer ona je odavno završena, već šta da radi sa svojim životom.
Posle jedne ozbiljnije povrede, OFK Beograd je odlučio da me, kao i još nekolicinu fudbalera, smesti u beogradski hotel "Metropol". Smatrali su da ću ovde u hotelu, u centru grada, imati svu potrebnu pažnju i da ću se lakše oporaviti nego u svom dotadašnjem stanu. Nisam znao kakav je bio precizan aranžman kluba s hotelom, niti šta obuhvata smeštaj u "Metropolu", što će se pokazati kao moja velika naivnost i kobna greška. Jednog uobičajenog dana, posle večere, ubijao sam vreme u hotelskom baru kada je naišao jedan poznanik. Kratko smo porazgovarali i on me pozvao da zajedno odemo u noćni klub koji se nalazio u okviru "Metropola". Bio je to striptiz-bar, retkost u tadašnjem Beogradu i jedno od poznatijih mesta za noćne izlaske tog vremena.
Fatalna Rumunka
Baš te večeri upoznao sam Rumunku koja je u "Metropolu" radila kao trbušna plesačica. Zaljubio sam se u nju do ušiju i od tada postao redovan posetilac striptiz-bara!
Počeo sam da izlazim svakog dana, a sa mnom i sve više drugara. Račune sam plaćao ja, i to na potpis, na sobu. Pio se šampanjac, nije se štedelo na slatkišima, a moja Rumunka i ja posle svega smo završavali u mojoj sobi. Bila je to moja prva velika ljubav, puna strasti i puna emocija.
Skandal je izbio kada je posle nekog vremena direktor hotela pozvao predstavnika kluba da izmiri račune koje su igrači napravili. Klupskom funkcioneru Đorđu Hadžikostiću rekli su da za moje troškove treba da plati 160.000 nemačkih maraka! Pričali su mi posle da je pao sa stolice kad je to čuo...
(Nastaviće se)
