Izvor: Politika, 09.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
DRAGANA OGNJENOVIĆ
Na mojoj prvoj etiketi stajalo je Made in Srbija, iako smo tada još bili Jugoslavija. Prošlo je mnogo od toga, ali kada sam u inostranstvu, kao i tada, i dalje se osećam totalno zaboravljeno i napušteno, kao čovek bez identiteta, korena i države.
Kada sam počinjala svoju sopstvenu priču, u Srbiji, moram reći da sam više instinktivno išla prema formiranju nekog svog identiteta. Tada se nije to često zvalo tim modernim, današnjim, imenom.
Danas se možda i previše >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << priča o brendiranju Srbije, ali mi je, bez obzira, drago što je neko započeo tu priču. Ipak, bolje danas nego nikad.
Takođe, mislim da je ovde konzument potcenjen, jer svaki put se grdno iznenadimo uspehom flaše voda-vode koja je tako savremeno dizajnirana. Očigledno da dobar dizajn može biti dobro prihvaćen, samo je potrebno srce u junaka, da ga ponudi, da istraje u tome, ali i neko da mu poveruje.
Suština napretka brendova kod nas bi bila u tome da se sistemski, pomogne onima koji su već pokazali izdržljivost u poslednjih 15 godina, koji su osvojili poverenje i naravno, pomalo, stvorili prostor za nove.
Nekako se uvek trudimo da pronađemo nove stvari i počnemo od početka, a stare nikada nismo nastavili. Čak i ono što je zaista bilo dobro, zapustili smo i ostavili da umre samo i zaboravljeno.
Jednostavno, svako živo biće ima svoj prag izdržljivosti, pa i brend.
Razvijena društva bi to regulisala tržištem, a u siromašnim, zapuštenim i opljačkanim predelima, kao što je naš, to bi trebalo da radi država, naravno, ako joj je do toga stalo.
Na kraju, ako želimo da saznamo šta je srpski brend, nije loše da pitamo one koji nas vide objektivno – spolja: strance. Oni nepogrešivo stignu do originala.
Zaista mislim da je novac manje potreban generalnoj promociji već je potrebno pomoći ono malo brendova koje imamo, a koji pate od višegodišnje iscrpljenosti snalaženjem.
Verujem da prezentacije moraju da postoje, naročito zato da bi se pisali izveštaji, ali ovo mi liči na priču o maratoncu koji je najbrži i najizdržljiviji, stigao na cilj, a onda mu kažete super, mi ćemo potrošiti novac na priču o tebi i sebi, ali za hranu i vodu nema novca.
Vreme za nas je da prestanemo da posmatramo medije šablonski, jer su se mediji davno pomešali. Puno pominjani Egzit uspeo je samo zato, što je zaboravio da treba da pravi dosadni recital, već festival nove muzike. Možda bi čak bio koristan priručnik za nove medije.
Što se tiče tekstila, made in srbija je za mene uvek bila prednost, a ne mana, jer nas smatram ozbiljno konkurentnim u domenu proizvodnje tekstila. Tačnije, mislim da smo to bili.
Mnoge države su smislile kako da pomognu tekstilne brendove, pa je taj veoma uspešan recept, prosto potrebno samo prepisati.
I još, ne mogu se svi tretirati isto. Potrebno je razlikovati brendove koji su masovni i koji proizvode novac i one koji su brendovi iz kulture čije je razvijanje sporo i zahteva novac.
Mislim da mi kao država nismo odlučili šta je to na šta bismo bili ponosni i ovde ali i u inostranstvu.
I eto konfuzije. A i nemamo više vremena da počnemo od devedesetih, već moramo žuriti napred i u isto vreme popravljati propušteno.
Krasi nas i još jedan interesantan sindrom. Volimo da pomognemo kada je posao već završen, a zavrzlama je u prepoznavanju na vreme. Kada dođe do slikanja sa gotovim proizvodom, tu je već kraj.
Zaboravih jednu vrlo važnu stvar, a to su ekonomski uslovi. Sve dok se proizvodnja, a brend podrazumeva proizvodnju, bude tretirala kao luksuz, a favorizovala isključivo trgovina, teško će se praviti srpski brendovi. Zato ih danas i brojimo na prste. Sećate se filma: "I konje ubijaju, zar ne?"
[objavljeno: ]
