Izvor: Politika, 17.Sep.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
DRAGANA MILIĆEVIĆ-MILUTINOVIĆ
Sve je počelo 1990. Zima i nada. Mnogi su toliko dugo, predugo čekali na momenat kada će svojim glasom doprineti rušenju komunizma u Srbiji. Oni mlađi znali su da je to trenutak kada ćemo uhvatiti korak sa Evropom, prvi se oprostiti od komunizma i živeti kao sav normalan svet.
Ne želim više ni da se sećam. A plašim se i da zaboravim. i RTS i SPS i Slobodana Miloševića i patnju.
Ako su oni pobedili, zašto se nisu radovali? I zašto se tako snažno osećala tuga >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u mom gradu posle "trijumfalne pobede Miloševića"? Neki i danas veruju da su nas tada najjače i najgore pokrali. Za njih kažu da su naivni. A ja mislim da su isuviše ponosni da bi odustali od verovanja u to.
I tada je počela decenija stradanja, patnji, laži, ubistava, ratova, gladi, bežanja, mitinga, demonstracija, bezuspešnih pokušaja... Decenija pakla.
A u njoj izbori su se nizali i nizali.
Osioni diktator i njegova klika rešili su da ne priznaju rezultate izbora 1990. i pobedu tada udružene opozicije. Poništavali su rezultate kako i koliko im je trebalo. Krali, po navici, i više od potrebnog. Ko se seća još čuvenog Bata Baneta iz Niša? Bata Bane, ako se još dobro sećam, beše pekar. To je onaj što je zgrabio zapisnike, pa skok kroz prozor u mrak... Mora da je te noći mislio samo jedno: "Niš ne sme pasti". I nije jer je Bata Bane skočio kroz prozor...
Te prve noći kada su stigli rezultati Beograđani su otišli pred gradsku skupštinu i skandirali "Bacite nam Čovića". Ma nije on njima uopšte bio potreban. Dali su samo malo sebi oduška...
Milošević poništava, RTS saopštava, ali Srbija diže glavu.
I kreće velika lavina lepe, najlepše Srbije, izlazi da brani svoj glas, svoje pravo, svoje dostojanstvo.
Zabranjene šetnje, svi su se vozili kolima, Milošević je pokušavao sve. Da ignoriše, da batina, preti... Zabranjivao šetnje, a mi šetali po Knez-Mihailovoj. Posle šetali čuvenom medijskom trasom, pa pored gospođa-Olginog prozora. I baš odatle slao je tada svoj izveštaj dopisnik italijanske televizije, a počeo ga je rečima: "Pa gde se do sada krio ovaj lepi Beograd?" Bio je u i onda kada je Milošević autobusima doveo u Beograd čuvene kontramitingaše. Išao je na sve. Bio spreman na sve. Dve Srbije. Oduvek.
Nezaustavljiva je to bila energija. Dvadeset sedmog januara patrijarh srpski gospodin Pavle predvodi Svetosavsku litiju. I kordon nestaje. Ne mislim da su to uradili jer poštuju Patrijarha, crkvu, Boga. Uradili su to zbog drugih razloga.
Sam Milošević poziva Gonzalesa. On posle tri dana saopštava da je tadašnja opozicija nesumnjivo pobedila. I šta onda? Leks specijalis. Kakva ironija.
Izborni rezultat je priznat, ali ostalo je to jedno pitanje za mnoge nastupajuće godine. Da li je tada trebalo stati, da li je trebalo ići do kraja. Onog i onakvog koji je usledio 5. oktobra 2000? Da li bismo izgubili godine, da li bismo izbegli bombardovanje i gubitak Kosova, da li, da li? Ostalo je mnogo pitanja i samo slike. Hrabrog lepog Beograda, Đinđića sa sinom na ramenima dok šeta pred kordonom, energije Vesne Pešić, duhovitosti Vuka Draškovića, upornosti mog kuma Joce, doktorke Ivanović, doktorke Desimirović, moje mame koja je rešila da svake noći mesi kiflice i nosi ih baš u četiri ujutro dok su, kako kaže, još tople, jer je tada studentima najteže.
Utakmica između zaborava i protivnika zaborava ovde se odavno igra. Drugo poluvreme je, a zaborav vodi.
I ne bi trebalo dodatno vređati rečenicom koju često čujemo: "Hajde da zaboravimo šta je bilo. gledajmo u budućnost". Ako to budemo uradili vratiće nam se prošlost. A to odgovara upravo onima koji su nam život upropastili i njihovim novim zaštitnicima.
Generalni direktor i glavni i odgovorni urednik RTV Studio B
[objavljeno: ]
