Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 20.Nov.2020, 23:26

DOPISNICA IZ BANATA - Ljubomir Živkov: Pogačari

Malo je reči koje znam na tri jezika. Svirajući u Filadelfiji sa ruskom i sa američkom braćom naučio sam da Rusi za bakšiš kažu chaevye , a domaći živalj tips , u oba tuđinska jezika imenica ima samo množinu, dok kod nas i kod naše braće Turaka, koji su nam i dali reč (a mi smo njima davali bakšiš nekoliko vekova), ova nema množinu, iako je bakšiš koji muzičari dobijaju na našem poluostrvu veći nego u prijateljskoj prekomorskoj zemlji. Nisam kao član Saveza pionira >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << mogao slutiti da će me chaevye održati mnogaja ljeta, a već sam to pratio kad god se neko od mojih rodova ženio ili udavao: u zajapurenoj skupini svatova, okupljenoj u tom sastavu tad i nikad više, ispod svih zdravica, zagrljaja, radosnica, znoja, vina prosutog po belim čaršavima, vodila se potmula borba sviraca i svatova, možda ne tako žestoka kao ona koju vaterpolisti biju pod vodom, ali zato mnogo duža: dve dalape i dva glasa naspram stotinu golorukih paora, rešenih i da se pokažu, ali i da ne potroše više nego što se mora; prikrivena, u nekim trenucima i otvorena klasna borba počinje od dočeka svatova (koji dolaze po mladu), preko svatovca, našeg možda jedinog muzičkog epa, kad mladu izvode iz kuće, završiće se kad budu ispraćeni pogačari, i kad, napokon, bude ispraćen kum.

Svirci su mušterije mora biti delili na dve osnovne skupine, na jednu koja ne uživa u njihovim pošalicama, smišljenim da podstaknu ili čak primoraju svata na trošak, i na drugu, koja će radosno i spremno prihvatiti igru, pri čemu će i ova veća reka imati dva rukavca, ili radije da kažem glavni tok i jedan mrtvaljoš: u potonjem su šaljivdžije koje se nakon pet poručenih pesama uhvate za zadnji džep čakšira, pa izvuku češalj i onda pred svima oteraju kosu gore tj. unatrag, svirci nagrade tu besmrtnu šalu osmehom koji su isto tako blagovremeno pripremili za ovakav slučaj; ništa bolji nisu ni oni koji posle deset pesama izvade hiljadarku i poderu je, pa polovinu metnu na harmoniku, a drugu vrate u šlajpik, tim možda i protivzakonitim postupkom odredili su cenu pesme, koja se pokazuje nižom nego kod gostiju srednjeg kvaliteta, treba, znači, barem još toliko da im se svira da bi se ukazala i druga polovina, nju posle treba lepiti ili nositi u banku koja naravno da nije otvorila filijalu u Farkaždinu. Ali većina svatova pripravna je za svirce, ti će se keriti, žene će od svog fonda napraviti lepeze koje će širiti i izdizati iznad friške undulacije, pre nego što poređaju stotinarke u svaku boru ramunike po jednu, uredno, kao da ređaju escajg pored tanjira.

Muškarac izvadi hiljadarku, ali okleva da je da, jer kusur od sviraca niko još nije dobio, od Postanja, do tog svečanog dana, rad je da, kad već nije spremio ništa sitnije, dobije i odgovarajuću pažnju, i količinu, pa okleva, ali svirci imaju template i za njega: “Iljadice lepo ti je lice, iljadice, lepo ti je lice/Čini mi se otićeš na svirce!”, pa tako i bude, većina je međutim rasitnila ono što će u najgorem slučaju morati ili želeti da potroši, ti neće poručivati skoro ništa, kad dođe red na njih daće svoj prilog, biće tek nešto malo veseliji od onih koji daju tasić u crkvi, odigrali su svoju skromnu ulogu, na zaradu od njih svirci gledaju kao na bodove sa čelendžera, ali, zrno po zrno pogača, iljadica ne iskače svaki čas kao crvenperke u kasno poslepodne kod Skele – ta ne bi ni imala lice toliko lepo da ga je bilo vredno opevati.

Obične nosioce ruzmarina, koji nemaju titulu, koje nisu ni dever, ni stari, svat, ni zaovica, svirci začikavaju pridajući im ponekad i natprirodna svojstva: “Aoj, Džidža, ti si prava lola/Kako kažeš tako biti mora!” Smeh svih koji su u blizini preliva se preko poente, i Džidža se smeje, pitajući se da li je rima tačna, ili je više švotanje, zna bolje nego iko da ne mora biti po njegovom, najčešće i ne biva kako on kaže, ali baš zato, što da ne da petsto dinara, toliko kod Milorada košta svaka namerno razbijena čaša, i taj deo cenovnika, taj takoreći paragraf stoji uramljen na zidu… Ako prvi bećarac ne bude dovoljan, ako se svat još odupire, svirci ubacuju novo đule u cev topa: “Ajde, Džidža, zašto si stego/Nikad nisi od sviraca bego!”, i Džidža, šta će, ako zaista ima lepu istoriju sa svircima, mora da joj ostane i sad veran. Ako, naoborot, pomisli: “Nisam bego, al nisam vam ni trčo u susret!”, svejedno mora da okiti meh, rad nepoznatog italijanskog proletera, ali možda i samog vlasnika manufakture ili njegovog sina, jer je, eto, sad on u centru što se kaže pažnje: iako nisu svi Farkaždinci zvati usvatove, on jeste, i drži sa pravom da ga u ovaj mah gleda celo selo!

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.50.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...