Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 23.Apr.2021, 15:04

DOPISNICA IZ BANATA - Ljubomir Živkov: Novi Sad

DOPISNICA IZ BANATA - Ljubomir Živkov: Novi Sad

Novi Sad! Mesto u koje nećeš doći zaprežnim kolima, kao kad ideš u Debeljaču ili u Crepaju, za Veliku Gospojinu, ili u Čentu, za Đurđevdan, gde nas je jedne godine vozio moj brat Mića Japelin, kad sam prvi put video da kočijaš preko odela obuče beli mantil, kao lekar; do Orlovata je postojao dvojni prelaz, drum, koji je bivao prašnjav, kavan, ili pod snegom, i voz, dok ti za Novi Sad i pripada i ne gine voz: Perlez, Knićanin, Titel, Lok, Gardinovci, Vilovo (odakle je jedina Bačkulja >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << u celom Zelenom sokaku, Veselinka, Pajina žena), Šajkaš, Budisava, Kać, Rimski Šančevi!

Sve su to mesta koja znaš da nabrojiš i poređaš u podne u ponoć, a onda jednog jutra sediš pored prozora u vozu i čekaš da ti jedno po jedno selo dođu na poklonjenje. Znaš ih naizust kao reprezentaciju Jugoslavije: Vidinić, Durković, Jusufi, i kao što moraš znati kako se sve zvalo dete koje su u Brazilu krstila bar četir kuma – Edmonds Aranters Donascimento Pele!

Dok stigneš u Novi Sad, grad sijalica (tako ga je opisao Sredoja Sretin, koji je vraćajući se iz Zrenjanina zaspao u noćnom vozu, prošao pored mračnog rodnog mesta, probudio se jer je voz prestao da ga onako prijatno drmusa: “Pogledam kroz prozor: sijalicaa…”), ulične svetiljke je uveliko pogasio neidentifikovani radnik “Elektrovojvodine”, mora biti da sam nekoliko puta sišao na Staroj Železničkoj stanici, ali od nje u mom sećanju nije ostalo ništa, nema je, kao što je odavno nema u stvarnosti i kao što je sad nema na Guglovoj mapi. Titulu “Stara” dobila je onda kad je više nije bilo, dotad je bila Železnička stanica Novi Sad, najverovatnije vršnjakinja držećih stanica po selima, ali kao što čoveku najpre drugi stave do znanja da je sada i on star, a sam za tom gorkom pilulom nije dotad posegao, tako su i stanici koja je nestala naknadno prilepili tu istu reč.

Kao i Beograd, i Novi Sad je bio krajnja tačka do koje se moglo putovati, između njih je bila Crepaja, u ta tri mesta udale su se sestre moje majke, tetka Novka čak dvaput, zahvaljujući baba Tini išli smo u Orlovat, gde se rodila, druge godine, i gde je završila dva razreda škole, i u Čentu, gde se udala babina bratanica Spasinka, deda nam je baštinio Sakule, gde se išlo skelom, a gde se njegova sestra baba Dara udala za deda Ljubu Piperskog, koji je bio kovač i koji je za njih dvoje napravio verandu toliko lepu da mi se sa nje nije odlazilo na plac, iako će tamo biti i secovanja, i kretoša, i orandžade, i sviraca. Roda smo imali i u mestima dalekim toliko da do njih nismo nikad dospeli: Modoš, Boka…

Novi Sad je bio teme ravnokrakog trougla koji su činili još Timisoara i Beograd, tri radio stanice koje su se najbolje čule na radiju, tetka Nada i teča Đokica stanovali su preko puta Banovine, a odmah iza ćoška bila je Radio Stanica, pa sam makar spolja mogao da osmotrim mesto sa kojeg su stizale tolike pesme, i mađarske, koje su postojale samo na radiju, i rusinske, i rumunske; zgradu temišvarskog radija neću nikad ni videti, a do susreta sa zdanjem Radio Beograda, koje gleda na nekoliko ulica, preostaje još dobrih deset ili dvanaest godina.

Dobrodošli u Novi Sad, grad fijakera, ima ih više ispred Stanice nego što ih ima u celom Farkaždinu, ali u fijaker nismo nijedared seli, ne idemo u svatove (nejdemo usvatove), ni na slavu, idemo na Sajam, i meni i mom babi je muka u autobusu, pa idemo peške, što nam ne pada teško, ta ni nam je bilo dosadno ni na šljunkovitoj stazi do naše stanice, gde znamo svaki jablan iz počasnog voda postrojenog sa obe strane putanje o kojoj se smatra da je dugačka dva kilometra, a ne zna se koje to izmerio: u Novom Sadu sve mi je novo, veliko i gospodsko…

Na Sajam ne idemo da bilo šta kupimo ili kaparišemo, idemo da vidimo lepe konje, krave koje su u teretnim vagonima doputovale čak iz Holandije, a čiji je smisao života da daju svaki dan dva i po vedra mleka, videćemo svinje koje kao da nisu ni u kakvom srodstvu sa našim manguljicama, umesto čekinja imaju preko roze kožure kratke i ne odveć guste bele dlačice, mogu da imaju i dvesta kila, a to sve samo meso, dok slanine i sala imaju tek koliko se mora…

Nosimo novaca samo da kupimo ulaznice, ne znam sad jesu li pioniri imali slobodan ulaz, imamo za ćevapčiće, pivo i kabezu, videćemo nove kosačice, sa krilima koja još nisu dodirnula nijednu vlat žita, videćemo plugove zagrtače, plave, zelene, crvene, najuzbudljiviji su naravno, a tako je i dan-danas, traktori, ali imamo konje, lepe i naravne, nismo mi zemproz, izložene su i muljare za grožđe, badnjice, to bi se još i moglo kupiti, ali kako da ih odnesemo do Železničke stanice koja će biti prozvana starom, i koliko bi nas izišo trancport teretnim vagonom?

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.50.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...






Napomena: Ova vest je automatizovano (softverski) preuzeta sa sajta Radio Televizija Vojvodine. Nije preneta ručno, niti proverena od strane uredništva portala "Vesti.rs", već je preneta automatski, računajući na savesnost i dobru nameru sajta Radio Televizija Vojvodine. Ukoliko vest (članak) sadrži netačne navode, vređa nekog, ili krši nečija autorska prava - molimo Vas da nas o tome ODMAH obavestite obavestite kako bismo uklonili sporni sadržaj.