Izvor: Kurir, 01.Avg.2011, 08:49 (ažurirano 02.Apr.2020.)
DOLAZE TEŠKA VREMENA
Primetili ste da je ovo leto, kao i proteklih nekoliko godina, nabijeno događajima.
Masovno ubistvo u Norveškoj, „revolucije“ u arapskom svetu, finansijski kolaps tržišta širom planete, katastrofalna glad u Africi...
Koincidencija? Ne, nikako.
Svet kakav poznajemo će se promeniti, nepovratno.
Sutra ističe rok za podizanje limita američkog duga. Toliko sigurno znate svi, čitate novine. Republikanci i demokrate moraju da se dogovore, realno, >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << oko toga ko će da popusti i faktički izgubi sledeće izbore. Da bi spasli ceo svet, kako oni to vole da misle.
Ako se ne dogovore, čekaju nas veliki problemi, ne samo njih, nego sve nas. Pošto je globalno tržište jedan živi organizam, bolest jednog organa oseti se na svim delovima. Pogotovo ako je taj organ srce. Kolaps američkog finansijskog sistema odraziće se i na Kanadu, i na Japan, i na Kinu, i na Burundi. I na Srbiju.
Biće manje posla, manje para, manje hrane, a više bede, kriminala i nesreće.
A ako se dogovore, biće sve u redu? Ne.
Problem s američkim dugom nije u limitu koji samo treba da se podigne, pa da sve bude u redu. Problem je sa samim dugom, koji je ogroman i, po svim mogućim merilima, neodrživ. Dug neće nestati ako se dogovore. Naprotiv. Još će se uvećati. Neće biti 14,5 biliona, nego 17 biliona dolara, za nekoliko godina. I onda opet ista frka.
Jednom ćemo, dakle, svi platiti za alavost američkih bogataša, koji su svoje imperije gradili na pozajmljenom novcu, koji sad ne vmogu da vrate. Niti su planirali da ga vrate. Ali taj dug, to nije problem sam po sebi. Dug je samo posledica. Bitan je uzrok problema.
Nafta.
Nema je više, dolazi njen kraj. Crnu tečnost koja pokreće sve ekonomije na ovom svetu nije više ni toliko jeftino, ni toliko lako vaditi. Manje nafte znači manje proizvodnje, manje trgovine, manje novca, manje poslova, manje plata...
Otud svi ovi ratovi i igre oko nafte: Irak, Libija, Kuvajt, Nigerija... Da se zauzme dobra pozicija za vađenje onog što je ostalo.
Pošto nafte neće biti onoliko koliko je danas, a nas će biti još više (ima nas već sedam milijardi!), globalna ekonomija će se usporiti, i to zauvek, a mi ćemo svi imati daleko manje nego što danas imamo.
Pošto će nas biti više, a hrane, vode, poslova i novca sve manje, prirodno je da ćemo početi da se borimo za sve to. Raste tenzija, raste netrpeljivost. Traže se „neprijatelji“, a para nema. Rađaju se fanatizam i beda. Masovno ubistvo u Norveškoj, „revolucije“ u arapskom svetu, finansijski kolaps tržišta širom sveta, katastrofalna glad u Africi... Već se dešava.
Počelo je. Svet kakav poznajemo se promenio, nepovratno.
Populacija pacova raste dok hrane ima u izobilju, a kad hrane nestane, prenamnoženi pacovi se jedu međusobno, dok ne ostane nekolicina najjačih.
I šta sad? Mislite da vas plašim, da lupetam?
Ja bih najviše voleo da je tako.
Zašto se o ovome ne piše u medijima?
Pa evo, piše se.
