Izvor: Politika, 13.Avg.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
DOBRO DOŠLI U PROŠLOST
Poređenje predratne i dejtonske Bosne upućuje na teskobni zaključak da je današnja politička i medijska retorika još grublja i bezobzirnija Atmosfera pred jesenje izbore u BiH je kao pred rat, požalio se nedavno Srđan Dizdarević, predsednik Helsinškog komiteta BiH, novosadskom "Dnevniku". Na predratnu Bosnu podsetili su ga "zahuktavanje i priprema sukoba", netolerancija i etnička homogenizacija, "stvaranje straha od drugoga".
Ovonedeljno miniranje mezara Alije >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Izetbegovića takođe ga je moglo podsetiti na predratno doba. Godinu pre početka građanskog rata u Bosni, ispred Muzeja Mlade Bosne u Sarajevu eksplozivnom napravom oštećena je kamena spomen-ploča na kojoj je (ćirilicom) pisalo: "Sa ovoga mjesta 28. juna 1914. godine Gavrilo Princip svojim pucnjem izrazi narodni protest protiv tiranije i vjekovnu težnju naših naroda za slobodom". I ovaj vandalizam počinjen je pod okriljem noći i u pregrejanoj političkoj atmosferi. Neposredan povod bila je razmena pretnji i uvreda između predstavnika Srpske demokratske stranke i muslimanske Stranke demokratske akcije u Skupštini BiH. Poslanik SDS-a zapretio je muslimanskim partnerima (dve stranke su u proleće 1991. godine delile vlast u Bosni u neiskrenoj koaliciji sa Hrvatskom demokratskom zajednicom Bosne i Hercegovine) da se okanu planova o "Nezavisnoj državi BiH" jer se suveren takve države "ne bi živ mogao provesti kraj Principovog mosta". Iz klupa SDA odgovoreno je da se u budućoj Bosni i Hercegovini mostovi neće ni zvati po teroristima.
Tako je nekako i ispalo. Srbi su u ratu osvojili dve trećine države da bi im Dejtonski mirovni ugovor priznao pravo na 49 odsto teritorije koja se danas zove Republika Srpska, ali je Gavrilo Princip u Sarajevu izgubio i stope, i muzej, i most. Stope su prvo razrovane pa asfaltirane, Muzej Mlade Bosne je vandalizovan čim su srpske snage počele da granatiraju grad i danas predstavlja neku vrstu spomenika austrougarskom dobu (pod službenim nazivom Muzej Sarajeva 1878–1918). Most se opet, kao i pre Principovog pucnja protiv tiranije, zove Latinska ćuprija, po Latinskoj mahali, četvrti nekad nastanjenoj uglavnom dubrovačkim i venecijanskim trgovcima.
Svako poređenje predratne i dejtonske Bosne, međutim, upućuje na teskobni zaključak da je današnja politička i medijska retorika još grublja i bezobzirnija, kao da niko ne haje za posledice. Ili kao da se budućnost već desila i više ne moramo da je se plašimo (što je valjda najkraći i najbrži put povratka u prošlost).
U bošnjačkom narodu vlada razumljiva nervoza zbog najave evropskih prestonica da se bliži kraj međunarodnog protektorata u Bosni i da će se Evropska unija dogodine povući iz poslova neposrednog upravljanja dejtonskom državom. Bošnjački političari dugo su podgrevali nade svojih birača da će uz pomoć stranaca u dogledno vreme likvidirati Republiku Srpsku kao "genocidnu tvorevinu". Ta nada sada izmiče, stranci odlaze a srpska nedela dobijaju rođake otkrivanjem novih detalja i tačnijih razmera zločina koje su u ratu činile druge dve vojske. Prošle je godine na đubrište istorije otišao dugo propagirani, na Zapadu odmah široko prihvaćeni a ničim dokumentovani mit bosanske vlade o 200 do 250 ili čak 300 hiljada muslimanskih žrtava tokom rata u Bosni. Demografskim istraživanjem se ispostavilo da je zapravo bilo oko sto hiljada žrtava iz sva tri naroda, a eksperti Haškog tužilaštva procenili su da je trećina žrtava bila srpskog porekla, što otprilike odgovara predratnom učešću Srba u stanovništvu BiH. To istovremeno ruši i predstavu o bosanskom građanskom sukobu kao ratu u kom su istrebljivani (muslimanski) civili, budući da haški eksperti tvrde da su u Bosni gotovo podjednako stradali civili i vojnici (srazmera je 54 prema 46 odsto).
Bošnjaci su rat dočekali nenaoružani i izolovani, okruženi neprijateljskim državama, i strašno su stradali. Državu kojoj je pretilo uništenje spasli su za dejtonskim zelenim stolom, uz malu pomoć američkih prijatelja, a u miru nisu izgubili osećanje koje ih je držalo u porazima, da su jedini moralni pobednici. Neki se njihovi lideri i sada drže kao da će im moralna kruna spasti sa glave ako na videlo izađu nedela koja su njihovi vojnici i oficiri činili. Zato se tako ogorčeno brane od slike i tona sa video zapisa na kom Atif Dudaković, komandant muslimanskog Petog korpusa, naređuje spaljivanje srpskih kuća ("Pali ovo selo, pali ovo sijeno, to sve treba spaliti..."). Time se donekle da razume preobražaj nekadašnjeg predsednika Saveza komunista Bosne i Hercegovine, Nijaza Durakovića, koji je na predratne izbore izašao kao borac za bratstvo i jedinstvo i glavni protivnik etničkih stranaka (SDA, SDS i HDZ), da bi danas sa stranica "Dnevnog avaza", kao lider jedne druge partije, grmeo da je zločin Petog korpusa "vrhunska medijska manipulacija" i da se ono što su na video zapisu svi videli, "ni u snu nije moglo desiti". U ratu je Duraković postao i čovek za koga su "Koštunica, Đinđić, Šešelj i Drašković", svi odreda "četnička bulumenta". Pre rata u Bosni nije bilo ni novina poput "Dnevnog avaza", u kojima ovih dana izlaze naslovi "Sinhronizirana velikosrpska hajka", "Podmetanja onih koji su kamama osnovali državu". Za njima ne zaostaju ni drugi političari i mediji, koji su s lakoćom i odmah poverovali da je lanjski video zapis o zločinu "Škorpiona" u Trnovu bio neoboriv dokaz o ličnoj krivici Slobodana Miloševića za genocid u Srebrenici. Danas ne veruju da Atif Dudaković može biti odgovoran za ono što Atif Dudaković na snimku čini, odnosno naređuje da drugi čine.
Kancelarija visokog predstavnika juče je podsetila "političare u BiH", ali i one iz susednih država, da nisu ni tužioci ni sudije, odnosno da "zadovoljenje pravde nije njihov posao". Od političara u BiH je zatražio da prekinu da se služe "huškačkom retorikom". Ako je suditi prema ovom događaju, mrka kapa. Političari nagonski znaju koliki je ulog posredi: kako je to u ovom listu pre nekoliko dana kazao Todor Kuljić u odličnom članku o "domaćem medijskom građanskom ratu sećanja", odavno je uočeno da "onaj ko raspolaže monopolom na tumačenje prošlosti, kontroliše i sadašnjicu i nameće sliku budućnosti". Ali priča o bosanskom ratu još nije do kraja ispričana, a naracija će se u budućnosti menjati i u korist one strane o kojoj je u neposrednoj prošlosti izrečeno najviše neistina i koja je najviše demonizovana.
Visoki predstavnik je naravno formalno u pravu: u svetu prava samo će sudska odluka o krivici ili nevinosti biti merodavna. Ali u svetu običnih ljudi, kada je o ratnim zločinima reč, verovatno treba koristiti dijagnostičku proceduru koju je u "Njujork tajmsu" ovih dana ponudio jedan čitalac koji se uključio u debatu o tome kako definisati ratni zločin, odnosno da li američki vojnici čine ratne zločine u Iraku ili ne čine. "Postoji veoma jednostavan test kako bi se sa sigurnošću znalo da li neko delo treba smatrati ratnim zločinom. Ako moraš da pitaš, onda jeste."
Ljiljana Smajlović
[objavljeno: ]
