Izvor: Politika, 19.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
DIVLJA GRADNJA
Samo narodi u celini, a ne i njihovi „delovi ili delići”, imaju pravo da stvaraju nove države
Ministarka zdravlja Slovenije Zofija Mazej-Kukovič šokirala je proteklih dana slovenačku javnost otkrićem da je nova, decenijama iščekivana pedijatrijska klinika, čije zdanje nikako da bude okončano, zidana usred Ljubljane bez građevinske dozvole. O divljoj gradnji je obavestila nadležne policijske organe radi pokretanja postupaka protiv odgovornih državnih i drugih službenika.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
Istovremeno je građane Slovenije isprepadala i vest da su strani eksperti utvrdili da su kolovozi novoizgrađenih autoputeva širom države u katastrofalnom stanju jer kvalitet asfalta nije ni blizu standardima u drugim EU zemljama.
Bečki Tehnički fakultet je za slovenačko ministarstvo saobraćaja izradio analizu asfalta na posebno kritičnim deonicama, a ona pokazuje da je 57 odsto novih kolovoza u Trojanskim tunelima, 30 kilometara od Ljubljane u pravcu Beča, klizavo i opasno za vožnju jer je kvalitet asfalta „veoma loš”, dok je kvalitet ostatka druma ocenjen kao „loš” (35 odsto), odnosno „srednje dobar” (8 odsto). Solidnog asfalta, dobrog ili odličnog – nema ni metra!
Opisani primeri posledica su birokratskih marifetluka, loše organizacije i još gore kontrole gradnje velikih državnih projekata, a s obzirom na to da potiču iz zemlje koja je trenutno predsedavajuća EU, dokazuju dvoje – da Slovenija ima prevelika iskustva na području divljih gradnji, kao i da je put koji nas vodi ka Evropi klizaviji nego što slutimo.
Ovo bi morala da zna i „krnja” Kontakt grupa za Kosovo koja je u „evropskom okviru”, a bez predstavnika Rusije i SAD (koji nisu bili ni pozvani), u subotu zajedno sa Olijem Renom i Havijerom Solanom, raspravljala o statusu Pokrajine na zatvorenom sastanku održanom na Brdu kod Kranja, u novoizgrađenom velelepnom kompleksu koji je država podigla na uzurpiranim posedima porodice Karađorđević. Iz poverljivih diplomatskih izvora procurelo je da će, što se Unije tiče, najvažnije odluke o statusu Kosova pasti između 4. i 18. februara, a moguća su neznatna zakašnjenja zbog izbora u Španiji.
Prema tom „redu vožnje”, Unija će prvo probati da potpiše Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa Srbijom (SSP), a posle toga (do 18. februara) sledi usvajanje odluke o slanju misije EU na Kosovo pod firmom ESDP (Evropske odbrambene i bezbednosne operacije), bez obzira na želje zvaničnog Beograda. Unija više ne mora da „bira” između potpisivanja SSP-a sa Srbijom i slanja misije na Kosovo, jer se većina članica Unije slaže da je Rezolucija 1244 SB UN „dobra osnova za slanje evropske misije u Pokrajinu”. Platformu je sublimirao jedan visoki slovenački diplomata rečima da se „u Rezoluciji 1244, na sreću, pominje Jugoslavija a ne Srbija, iako je u vreme, kada je Rezolucija pisana, Beograd želeo da piše da se ’1244’ odnosi na Srbiju, to je tražila i Kina, ali ta ideja, hvala bogu, nije uslišena”.
A pošto Kosovo u Rezoluciji 1244 SB UN nije „upisano” kao deo Srbije – prema oceni istog diplomate – „kraj SRJ znači da Kosovo ima onoliko prava da se osamostali koliko sve bivše SFRJ republike, počevši od osamostaljene Slovenije kojom je proces raspadanja Jugoslavije i počeo”. Istina je da se sa ovakvom interpretacijom zvaničnika „na čelu EU” ne slažu ni stručnjaci kod kuće, na primer Milan Brglez s ljubljanskog Fakulteta društvenih nauka, koji upozorava da je za takvo tumačenje Rezolucije 1244 za slanje misije EU na Kosovo bez odluke SB UN „potrebno stvarno mnogo, mnogo mašte”.
Slovenija je kao šestomesečni vođa EU preuzela na sebe ulogu izvođača radova na „državnosti Kosova”. Političari iz Ljubljane su tokom proteklih 16 godina uspeli da se nametnu kolegama iz Evrope i SAD kao vrsni poznavaoci „situacije na Zapadnom Balkanu” a „posebno Srba i srpskog mentaliteta”, pa se Slovenija, iskusna na polju divljih gradnji, prihvatila projekta koji bez odobrenja Srbije realizuje u njenoj južnoj pokrajini.
Problem je što divlja gradnja u međunarodnoj politici ima dalekosežnije posledice od građevinskih divljanja na domaćem tlu. Nije sporno da je na Kosovu bilo mnogo problema, nezakonitosti i zločina, ali više problema otvara, nego što rešava, stav da je teritorijalno sakaćenje neke zemlje „pravedna kazna koju su Srbi zaslužili”. Za počinitelje zločina postoje sudovi, a za probleme dogovori. Presudno je, zato, odgovoriti na pitanje ima li neka manjina (makar relativno velika) pravo da gradi novu državu na teritoriji druge?
Do danas je odgovor na tu dilemu bio nedvosmislen – nema! Doktor Ernest Petrič, nekadašnji jugoslovenski autoritet za područje samoopredeljenja naroda a danas ambasador Slovenije u Austriji, u knjizi o međunarodnoj zaštiti narodnih manjina, na pitanje „da li manjine mogu biti nosilac prava na samoopredeljenje”,odgovara: „Na temelju dokumenata, usvojenih u organima UN, kao i na osnovu opšte prakse država, možemo da zaključimo da narodne (i druge) manjine prema međunarodnom pravu nemaju pravo na otcepljenje" To je razumljivo, jer bi principijelno međunarodno priznanje prava na otcepljenje istog momenta dovelo u pitanje većinu postojećih državnih granica" Ni u Evropi, a kamoli u drugim delovima sveta, nije moguće uvek povući granice tako da s jedne ili s obe strane međe ne bi ostale veće ili manje manjine.”
Petrič citira i Dekera, koji upozorava da „pravo na otcepljenje i osamostaljenje nikada ne može pripadati delu naroda, jer narod i samo narod jeste onaj kome pripada pravo na samoopredeljenje”. Pravo na potpuno samoopredeljenje imaju, dakle, samo „narodi u celini, a ne njihovi delovi ili delići” –naglašava Petrič, dok na „interno” – u vidu autonomije – manjine polažu puno pravo.
Evropska politika rado zaboravlja da je pitanje Kosova poput jednostavnog urbanističkog problema, samo na svetskom nivou. Za gradnju bilokakvog objekta prvo morate dobiti legalnu građevinsku dozvolu. Ujedinjene nacije validnu dozvolu za formiranje države priznaju samo narodu. Otuda su i novonastale države na Balkanu, od Slovenije do Makedonije, brzo priznate i primljene u UN, dok neki drugi narodi, poput Kurda, Škota, Flamanaca" sanjaju da na osnovu tog istog pravila jednom i sami izgrade sopstvenu državu. Pomenuti narodi nemaju „rezervnu” državu, niti maticu s „druge strane grane”, pa tu nema ničeg spornog. Svi ostali, koji jesu „delovi i delići” naroda obuhvaćenih sadašnjim sistemom UN, ne mogu da dobiju „građevinsku dozvolu” za formiranje svojih država na teritoriji neke članice UN.
Zato, čak i ako mnoge zemlje spremno priznaju Kosovo pošto ono, prema očekivanjima partnera u EU – sredinom februara proglasi nezavisnost, neće biti jednostavno tu tvorevinu potom upisati i u zemljišne knjige. A to je „katastar” u liku Ujedinjenih nacija. Onako kako pojedincu ne sme biti oduzet stan ili drugo vlasništvo na osnovu izjava nekoliko svedoka da se nedolično ponašao, tako ni država ne može da izgubi deo teritorije „zbog zločina Miloševićevog režima” ako ne pristane da potpiše takav međunarodni ugovor. Novi „vlasnici” stanova mogu i sto puta da „priznaju novo stanje” (kao što Unmik ćuti o hiljadama otetih stanova i kuća na Kosovu), ali sve dok korisnik tuđe imovine ne privoli pravog vlasnika da sklope i overe ugovor o prenosu vlasništva u sudu, njegovo „pravo” je pravno ništavno; tako i država Kosovo može opstati privremeno i pomoću strane sile koja ju je nasiljem i stvorila.
Sloveniji bi stoga na čelu EU bilo bolje da se mane ćorava posla i usredsredi na vlastite divlje gradnje, a ne da Srbiji ometa put ka Uniji tako što se nasred klizavog druma, bez građevinske dozvole, upinje da zida „na crno”. Ako EU krene istim, lošim putem, posledice porasta nezakonitosti u svetu biće nesagledive.
S. Vasović-Mekina
[objavljeno: 20/01/2008]
