Izvor: Kurir, 14.Jun.2011, 10:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
DIPLOMU U RUKE, PA NA PIJACU
Kada se pred kraj 1998. moj otac vratio u Srbiju s privremenog rada u inostranstvu i shvatio da je njegova mlađa ćerka upisala arheologiju, a ne arhitekturu, izgovorio je za mene sada legendarnu rečenicu:
- Pa, ti si jedina osoba koja će da završi fakultet da bi kopala!
I nije se mnogo prevario. Ako izuzmemo činjenicu da je te godine, osim mene, još 69 ljudi upisalo arheologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, ja sam jedna od retkih koji su verovali da se s fakultetom >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << u zemlji Srbiji, u kojoj je oko šest odsto ljudi fakultetski obrazovano (po čemu smo među najgorim zemljama u Evropi), može lagano zaposliti i prehraniti. A ako se pametno troši, i otići na neko more ili planinu.
Kako sam se samo grdno prevarila. Trinaest godina od ove rečenice, posle jednog bombardovanja, nekoliko protesta, 46 položenih ispita, hiljada evra potrošenih na stanarine i nebrojeno neprospavanih noći zbog Istorije starog veka, ja sam novinar u Kuriru. Nemojte me pogrešno shvatiti, ja sam veoma zadovoljna svojim poslom i statusom. Ali, ne mogu da se ne zapitam šta je sa onih 69 ljudi koji su upisali Filozofski fakultet da bi kopali?! Koliko njih uopšte ima priliku da radi na poslu za koji se školovalo?!
Neke od kolega s fakulteta srećem za šalterima banaka, kasama supermarketa, šankovima kafića, u gradskom prevozu ili za frižiderima sa sladoledom. Na radnim mestima do kojih su došli kopajući rukama i nogama. Rade ljudi i bore se da prežive. Zato sledeći put kad budete tražili 100 grama stišnjene šunke ili kupovali „kapri“, imajte u vidu da vam to meso ili sladoled daje neki doktor nauka, arheolog ili hemičar koji je „rudarskim kopanjem“ došao do posla.
