Izvor: Politika, 17.Okt.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
DIPLOMATSKO SAZREVANJE
Ako je, fudbalskim rečnikom rečeno, na početku godine Srbija gubila sa 3:0, sada je rezultat 3:2
Posmatrači međunarodne političke scene ne mogu a da ne primete promenu polažaja Srbije na toj sceni. Dok je na početku ove godine, kada su počinjali pregovori o budućnosti Kosova, pozicija Srbije bila toliko slaba da je lako dobijanje nezavisnosti Kosova bilo skoro izvesno, situacija danas izgleda drugačije. Diplomatska ofanziva i pravilni politički potezi i premijera i predsednika >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Srbije doprineli su znatnom snaženju političkog položaja zemlje. Ovo vredi istaknuti, jer je (nažalost) to nešto novo u skorijoj diplomatskoj istoriji Srbije i Jugoslavije, koja je bila prepuna grešaka i kontraproduktivnih poteza.
Stiče se utisak da, šest godina posle demokratskog preobražaja, politička elita Srbije sazreva. Pogledajmo samo situaciju sa pregovorima o budućnosti Kosova. Srpski pregovarački tim je, po stručnosti i ozbiljnosti kojom pristupa pregovorima, verovatno najbolji mogući. Diplomatska aktivnost premijera Koštunice koja, takoreći bez prekida, traje još od proleća, pronašla je nove (umerene) saveznike Srbiji i doprinela delimičnoj promeni slike koju svet ima o nama. Slično, kohabitacija između predsednika koji pripada opozicionoj stranci i premijera koji vodi vladu pokazala se kao sasvim primerena "normalnoj" zemlji, ništa gora od kohabitacije u Francuskoj. Isti stav i predsednika Tadića, kao i premijera, kada je Kosovo u pitanju, pokazuje upravo to diplomatsko i političko sazrevanje srpske političke elite. Čak su i radikali, u poslednje vreme, pokazali iznenađujući nivo sposobnosti da ostanu hladnokrvni i da ne odgovaraju na provokacije na način koji samo ide na štetu sopstvene države. Američki državni podsekretar za Evropu Danijel Frid u nedavnoj poseti Srbiji takođe je, čini se, skoro namerno dao nekoliko izjava koje su mogle veoma lako da provociraju beogradske političare da mu oštro odgovore. Interesantno je da niko, ni premijer, ni predsednik, ni lideri najvećih stranaka, to nije učinio.
Naravno, jačanje diplomatskog položaja Srbije, koje se ogleda i u umerenijem stavu Evropskog saveta, jačem angažovanju Rusije, novim saveznicima u Evropi (Slovačka, Grčka, Rumunija, Španija, Italija) i očiglednom gubljenju nerava kod Ahtisarija (nesuđenog kandidata za Nobelovu nagradu), nije i garancija da će Srbija uspeti da sačuva svoj teritorijalni integritet. Ne treba zaboraviti da Srbija igra utakmicu u kojoj su sudije otvoreno na strani suparnika, a pravila igre se menjaju kako sudijama zatreba. Ali, ako je, fudbalskim rečnikom rečeno, na početku godine Srbija gubila sa 3:0, sada je rezultat 3:2. Nerešeni ishod bio bi, za srpsku stranu, veliki uspeh, ali čak i ako do njega ne dođe, sam način na koji je srpska politička klasa "igrala" poslednjih šest meseci jeste nešto što treba pohvaliti i nadati se da će se ponoviti i u budućnosti. Tu se ne radi samo o "rovovskoj" borbi koja se vodila u Beču, već i o činjenici da vlada nije panično reagovala na prekid pregovora sa Evropskom unijom, da je Srbija veoma dobro (i odmereno) pokazala svoje karte u osnaživanju ekonomskih veza sa Republikom Srpskom, da razdvajanje predsednika i premijera po pitanju Kosova nije uspelo i, konačno, da su sve relevantne političke partije prihvatile Nacrt novog ustava.
Da li ovakve pozitivne promene znače da će Srbija krenuti putem uspešnih demokratskih zemalja u kojima većina (ili sve) partija prihvataju (1) civilizovana pravila političke borbe i (2) pokazuju jedinstvo u odbrani osnovnih nacionalnih interesa, dok se spore o svim drugim stvarima, najviše zavisi od radikala. I DS i DSS (kao i ostale stranke vladine koalicije) pokazale su saglasje o obe ove tačke. Pitanje je da li će Srpska radikalna stranka uspeti da se polako preobrazi od cirkusko-ekstremne stranke ka normalnoj stranci nacionalističke desnice koja takođe prihvata ova dva principa, ili ne.
U impresumu pariskog "Figaroa" stoji citat francuskog dramaturga Bomaršea: "Bez prava na kritiku svaka pohvala je besmislena". I, istina, u periodu komunizma ili u režimskoj štampi Miloševića, bilo kakva pohvala političarima bila je besmislena, jer nije postojala sloboda javne reči. I dok danas zaista uživamo slobodu da kritikujemo (i najčešće s pravom) našu političku elitu, moramo, radi pravičnosti, da se ponekad osvrnemo i na ono što je pozitivno i da tu istu političku elitu pohvalimo za stvari koje radi. Mislim da to zaista imamo razloga da učinimo sada.
Saradnik Karnegijeve zadužbine za međunarodni mir, Vašington
Branko Milanović
[objavljeno: ]
.jpg)
