Izvor: Politika, 14.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
DETONATOR BOŽIĆNE RADOSTI
Prošla je još jedna najluđa noć. I u njoj se pucalo, gruvalo i šenlučilo. Tako Srbi proslavljaju početak godine, očekujući predizbornu tišinu, ono pobožno ćutanje pred izbore. Možda nam se posreći te početkom februara izaberemo sebi predsednika, onoga koji će nabolje promeniti Srbiju. Naravno, koliko je to u njegovoj (simboličnoj) moći.
Bogobojažljivi i veri skloni Srbi najviše su artificija potrošili u noći kad se Badnji dan deli od Božića. Tako su slavili srećan >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << dolazak Hristov u nesrećni ljudski svet. Pokazalo se šta sve može naoružani narod, navikao da mu ratni zvučni efekti budu poravnati sa svakim veseljem.
Neki eksperti za neopisiva stanja ljudske duše kažu da je sklonost ka razuzdanim rafalima i detonacijama nastala kao izraz nemoći naroda da se izrazi na drugi način. Ovako se stiže do nekakve katarze: puk′o si iz pištolja ili karabina, a ne bukvalno. Savršena zamena koja se čuje a ne objašnjava, put ka razrešenju socijalne i političke tenzije. Kad ti prekipi, sačekaš praznik i prangijaš dok ti ne dosadi, ili se osakatiš za sva vremena.
Tako su neki dečaci ili mladi momci ostali bez prstiju ili čitavih šaka, ne slažući se najbolje sa lošim osobinama malih paklenih mašina. Među tim lažnim igračkama mnogo je onih koje zaista mogu da ubiju.
Ali, nisu samo adolescenti, inače rano naučeni prazničnom ludovanju, nisu dakle oni isključivi rukovaoci opasnim stvarima. Srpske kuće pune su ilegalnog oružja, od trofejnih pištolja i kremenjača, do "kalašnjikova" i grozdova ručnih bombi. Pre par godina u jednom zidu stare kuće na jugu Srbije, koja se srozala pod teretom godina, nađen je i pravi brdski top "b-1". Ko zna šta je sve nameravao imalac te privatne artiljerije, sem da u kritičnim situacijama razmeni topovsku vatru sa komšilukom. Za njega je to bilo samo "poljoprivredno oruđe", namenjeno čuvanju kuće od sličnih njemu.
Sve se to, u pravom času, posebno ako je trenutak teško pijan, može potegnuti za veselje ili žalost, kako kome. Ponovo je bilo ranjavanja i samoranjavanja. A jedan ljubomorni, i od ljubomore zaludeli srpski mužjak, uzeo je tri kašikare usred praznika, i bacio u kuću komšiji. Nije ga pogodio, ali njegovu decu jeste. Dečaka od 15 godina je ubio, onaj mlađi se još bori.
Ta strašna eksplozija ostala je u zvučnoj senci svih ostalih. U nepodnošljivoj kakofoniji nije moguće razlikovati šta i sa kojim ciljem puca, i to se ovde još dugo neće znati. Da li je oko nas slavlje najradosnijeg pravoslavnog praznika, najluđih noći (imamo ih najmanje dve) napad na nečiju kuću ili glavu, zaostale eksplozije iz Paraćina, ili samo jeftine kineske pucaljke koje veseli osnovci bacaju pod noge prolaznicima.
Nećemo saznati, čak ni uz pomoć policije. A ona je u takvim slučajevima potpuno bespomoćna. Ili bar tako izgleda, pravi se da jeste, da joj je svejedno, da ne zna kako će, da ne može da stigne ili da to nije posao od važnosti.
Ugledni profesor policijske akademije tvrdi da samo u beogradskim stanovima ima preko 20.000 komada lakog vatrenog (ilegalnog) oružja, "za svaki slučaj". To su pištolji, revolveri, razni krateži i vatreni hibridi ručne proizvodnje. (Ni puška ni pištolj, ne liči ni na šta, ali radi!) Ima više desetina automata i automatskih pištolja, a i pedesetak lakih mitraljeza.
Naravno, to je samo procena, na osnovu sintetičke analogije. Nisu manje opasni ni priučeni bodigardovi iz raznih agencija za obezbeđenje i pratnju. Oni su naoružani poput Arnolda Švarcenegera u filmu "Komandos", a nisu stigli da se potpuno upoznaju sa opasnim napravama.
Među njima su vojni i policijski profesionalci, ilegalni instruktori za brzo školovanje čuvara tela i imovine važnih ličnosti. Oni danju čuvaju zakon a noću ga krše, stvarajući male paralelne vojske oko svakoga ko ima nešto para a smatra sebe posebno vrednim. Ili mu neko zaista radi o glavi.
Pucnjava radi ubijanja, dobro plaćenog zanata u Beogradu, često ostane nezapažena i pokrivena jačim zvucima. Tako je jedna baka pred televizijskim kamerama svedočila o uličnom ubistvu, jer se slučajno našla na "kritičnom mestu": "Jao, sinko, pošla sam u ovu radnju da kupim hleb i nešto je, onako, zapraštalo... Ja mislila petarde, ova deca bacaju... Kad ono, mrtav čovek, eno onde..."
Ne bacaju petarde samo deca, naravno. Gledao sam ljude koji se bliže pedesetoj, kako razdragano pale jake "topovske udare". Uživali su u aktiviranju alarmnih uređaja na vozilima. Divna, jeftina zabava, pravi provod nesrećnih balkanskih ratnih veterana.
U kineskim radnjama zaista se moglo kupiti sve što je potrebno, sve što svetluca, puca, eksplodira ili bar ostavlja takav utisak. Ali, nisu nam Kinezi "uvalili" onih 20.000 i nešto cevi. To je samo naše, i niko nam ih ne može oduzeti. Policija ne ume, ne stigne, ne želi.
U jednoj osnovnoj školi neko je pitao prvake znaju li šta je to kašikara. Njih sedmoro je odgovorilo da je to deo pribora za jelo. Ostali (18) su već znali šta je bomba.
[objavljeno: ]
