Izvor: Kurir, 17.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
DETINJSTVO U ŠUPI
Kurir objavljuje najzanimljivije detalje izuzetno uzbudljive autobiografije "Ja, Saša Ćurčić - gola istina"
Jedinstveni Saša Ćurčić Đani, bivši fudbaler, aktuelni pobednik "Velikog Brata", svojevremeno pripadnik svetskog džet-seta, a zatim klošar sa beogradskih ulica, šoumen i skandal majstor, odlučio je da objavi autobiografiju - ispovest o svom burnom, gotovo neverovatnom životu. Knjiga "Ja, Saša Ćurčić - gola istina" predstavlja opis neverovatnog spleta komičnih >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << i tragičnih događaja, o kojima glavni junak govori sa surovom iskrenošću.
Detinjstvo
Detinjstvo pamtim kao teško, ali i radosno. Moja porodica, koju je činilo nas četvoro - majka, otac, sestra i ja, bila je dosta siromašna, a ono što je meni padalo najteže, bio je večiti podstanarski staž. Otprilike na svake dve godine seljakali smo se iz jednog iznajmljenog stana u drugi.
Iako me većina poznaje kao momka iz Besnog Foka, ja sam zapravo prve godine života proveo u Borča gredi. Pre rođenja moje sestre nas troje smo živeli u kući koju nam je iznajmio jedan kamenorezac iz Grede. Kuća je zapravo bila pomoćna zgrada u njegovom dvorištu - jedna kocka od betona sa samo dva prozora. Kamenorezac se zvao Kamenko. Ni danas ne znam da li mu je to bilo ime ili nadimak koji je dobio u skladu sa poslom kojim se bavio. Kuća je bila memljiva, mala i nije bila zdravo okruženje za malog dečaka. Pamtim česte kiše koje su pravile veliku vlagu i posle kojih su žabe ulazile u našu dnevnu sobu.
Željan igre
Kad sam imao četiri godine, rodila se moja sestra Snežana i tada smo se preselili u taj moj Besni Fok - opet kao podstanari. Taj period detinjstva bio je za mene traumatičan. Do dana današnjeg nosim u sebi bolan osećaj neproživljenog detinjstva i neizigranih igara. Dvojica gazda su zapravo živela u istom stanu. Radili su noćnu smenu u nekoj firmi, a spavali su danju. U svakodnevnom životu to je značilo da u kući nije bilo igre jer je buka bila nedopustiva. Čim bih uzeo loptu ili počeo da trčim, kao svako normalno i zdravo dete željno igre, mama Rada bi me opominjala. Teško mi je bilo da sputam u sebi neobuzdanu dečju potrebu za igrom i osećao sam se kao u nekom grču.
Mislim da je ovakvo detinjstvo ostavilo tragove. Nisam se naigrao kao sva druga deca, stalno sam slušao upozorenja: "Pazi ovo, pazi ono...", uvek je postojao neki gazda stana koji je zahtevao mir i tišinu na uštrb moje igre, mog jedinog zadovoljstva u tim godinama.
Zvezda u Besnom Foku
Iako sam bio mlađi po godinama, kadet, igrao sam za omladinsku ekipu Pionira, koja je bila član Druge omladinske lige Srbije. Takmičili smo se i u Kupu Jugoslavije za omladince i u tom takmičenju smo za protivnika dobili FK Jugopetrol iz Beograda. Bio je prijatan, sunčan dan, bez kiše, što je bilo vrlo značajno za našu mladu ekipu.
Utakmicu smo ipak izgubili. Rezultat je bio 10:8 za naše protivnike. Međutim, od osam golova koliko je dala naša ekipa ja sam postigao sedam i uprkos porazu tada se zapalio Besni Fok! Mogao sam da dam i taj osmi, ali nisam želeo, namestio sam šansu mom drugu Bojanu Zarkovskom i on je postigao jedan gol. Prvi put sam se osetio važnim, velikim, moćnim, prvi put sam nakratko postao zvezda, barem u svom selu, među svojim prijateljima i komšijama. Karijera je mogla da počne...
