Izvor: Politika, 16.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
DEMOKRATSKI ZAMOR
Jedna od najmračnijih zaostavština perioda pre 5. oktobra 2000. je diskreditacija ideja savremene levice, što je u srpskom političkom miljeu stvorilo vakuum koji se nevoljno i teško popunjava. Postoje li stranke koje se bore za socijalnu pravdu?
Profesor Alfred Faler, Nemac koji dugo živi u Rumuniji i, verujte, nije prerušeni boljševik koji se bori za uravnilovku, došao je do zaključka da socijaldemokratija hramlje u čitavom postkomunističkom svetu, što znači da su žrtve tranzicije >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << mahom nezaštićene.
Socijaldemokratija – tumačim je u tekstu kao oličenje ideje socijalne pravde i sinonim savremene levice a ne licencirane partijske firme kao što je kod nas slučaj – nastala je kao politički izraz gubitnika u prvim danima kapitalizma. Od glasnogovornika radnika vremenom je na Zapadu prerasla u zaštitnika onih kojima sistem preti isključivanjem.
Zašto onda jedva naziremo tu stranačku zaštitu koja bi trebalo da vodi do parlamenta? Šta je ovde sa strankama koje pretenduju da budu savremena evropska levica? Da li je to samo dekorativna etiketa pročišćena od socijalnog u njihovim politikama?
Slaba je uteha što na osnovu profesorovog nedavnog predavanja u beogradskom Forumu za demokratiju možemo da zaključimo da Srbija nije jedino društvo nejednakih šansi u kome je većini hladno poručeno: "Snađi se!". Što u prevodu znači da, ukoliko niste iz kruga izabranih, i dalje imate sve šanse da izgubite sve šanse za normalan život bez stalnih egzistencijalnih stresova.
Okrutna, gotovo kleptokratska priroda tranzicije u postkomunističkom svetu učinila je da se najveći broj ljudi oseća socijalno izolovano, u svakom pogledu odsečeno i isključeno. Kako je takvo stanje uvreda temeljnim vrednostima socijaldemokratije, bilo bi za očekivati da osiromašene mase upravo tu traže političko utočiše. Što nije slučaj.
Filozof Norberto Bobio uverljivo je objasnio šta je savremena levica i zašto je danas neophodna, ništa manje nego liberalna levica u 19, odnosno socijalistička-komunistička u 20. veku. Problem je što nije objasnio, mada to i nije bio njegov posao, kako sa levicom na vlast i šta s njom na vlasti?
Socijaldemokratija se na teškom ispitu nalazi od pada Berlinskog zida, kada joj je oduzet privid "trećeg puta" između blokova. Potreba za levicom po pravilu narasta kada su na vlasti oni koji se ne libe svih sredstava da bi na njoj ostali. Savremena iskustva – od Britanije, Italije, Nemačke, Španije i Izraela, do Mađarske, Poljske, Srbije i Hrvatske – pokazuju da su levičari na vlasti, ili u koaliciji, spremni da pod crvenim barjakom igraju desničarske igre. Tako gube kredibilitet.
Model očito prolazi kroz krizu identiteta, pokazuju poslednji izbori u Nemačkoj i anemična kampanja socijalista u Francuskoj. Ukoliko to uopšte mnogo zanima ovu zemlju koja se provincijalno izoluje i povlači u parohijalnost svog jedinog problema.
Da kriza socijaldemokratskog modela nije samo srpska i postkomunistička, već i evropska, deo je objašnjenja. Ona je i kadrovska. Neprestano slušamo imena političara koji se useljavaju u naš privatni život, kao da ćemo na osnovu imena dedukativnom metodom doći do njihovih programa. Ne slušamo o programima preko kojih ćemo utvrditi budući identitet stranke i njegove izvođače. Sem ukoliko neko ne misli da je pitanje identiteta rešeno čerčilovskom dosetkom da je srce na levoj strani.
Mnogi kažu da su globalizacija i relativni pad industrijske proizvodnje učinili da prosperitet za sve pripada prošlosti. Čak i na levici postoji uverenje da su podjednake šanse maksimum kome može da se nada, dok sve ostalo pripada tržištu. Da li postindustrijska društva deo ljudi treba da isključe iz blagostanja, i da li kvalitet življenja treba da bude stavljen na žrtvenik tržišta, i dalje je pitanje političkih prioriteta, a ne ekonomske dostupnosti.
Zašto onda tranzicione stranke levo od centra zaboravljaju svoju socijalnu misiju? Zaokupljene politikama, a ne politikom, trebalo bi da budu levičarske stranke od Poljske do Bugarske, od Rumunije do Hrvatske, a pokazuju nedostatak volje da se posvete socijalno isključenima i da njihove interese pretvore u vladine programe. Da sve bude gore, kao što je slučaj ovde, tiltuju prema desnici, sve zarad "učestvovanja u vlasti".
Izostaje borba za ono što bi trebalo da budu ključne odrednice stranaka savremene levice: opšti standard, obrazovanje, zdravstvo, tržište rada. Oni koji na to imaju pravo, tako su postali istinske žrtve neoliberalne revolucije izvedene kroz spregu političara i tajkuna.
Sumnjivi postkomunisti ili istrošeni socijalisti ostali su po strani, prepuštajući prostor "nove levice" partijama koje nemaju prethodne korene u društvu. Stvorene više kao udruženja u borbi za vlast, a manje kao promotori ideja socijalne pravde, ove stranke odmah su postale deo političkog establišmenta – sklonog kvarenju.
Stranački projekat nemoguć je bez novca. Kako su članarine svuda po jugoistočnoj Evropi nedovoljne, partijski lideri obratili su se bogatim donatorima. Sasvim retki stranački dobročinitelji daju zato što veruju. Većina investiciono sponzoriše čekajući da im se stranke sutra zahvale tako što će im obezbediti sumnjive tendere i lukrativne zarade.
Birači prepoznaju levičarski oportunizam sa primesama cinizma. Gube iluzije u harizmatične populiste koji obećavaju mnogo, a daju malo. Ne iznenađuje saznanje da su pojedinci postkomunističke tranzicije mnogo više zaokupljeni traganjem za ličnim prilikama nego za socijalnom pravdom.
Ovaj svojevrsni konzervatizam, pretvoren u apatiju, pojačan je sasvim zakržljalom komunikacijom partija i birača. Politička volja građana po pravilu se ispoljava samo na izborima, kada se kandidati utrkuju u obećanjima koja će veoma brzo zaboraviti. Mehanizmi stalnog pritiska odozdo ne postoje.
Da li se radi o "demokratskom zamoru" zbog mnogih neostvarenih ciljeva? Ne znači međutim da će tako večno trajati. Stranke levice koje zagube sopstveni identitet zaboravljajući na žrtve tranzicije biće kad-tad kažnjene.
Iz čega izvlačim još jedan zaključak: stranke koje ponude uverljiv socijalni program i pokažu biračima da na njemu rade, imaće dobru prođu među biračima. Ni njihova apatija nije večna.
Bilo bi krajnje vreme da se neka stranka okrene građanima i kakvoj-takvoj socijalnoj pravdi. Oni levo od centra bi u tome trebalo da prednjače. Da više na sve strane ne slušam pitanje: "Ko mi je oteo šansu?"
[objavljeno: ]
