Izvor: Politika, 25.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
DEMOGRAFSKA ZAVRŠNICA
Kosovo – dan posle Pre desetak dana predsednik Srbije je javno obrazložio svoj "kosovski pesimizam". Naravno, rekao je da će se boriti do poslednjeg atoma snage, ali i pored fajterskog garda šefa države, sve nekako naginje lošem ishodu. Možda je gospodin Tadić samo pokušao da uspostavi trezven odnos prema stvarnosti. Kao da ništa nije realnije nego u dramatičnom kosovskom maratonu biti pesimista.
Njegovu verziju političke iskrenosti ispratile su bar dve škole javnog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << mišljenja. Jedna se bavila prigodnom političkom strategijom nasuprot globalnim idejama i otprilike glasi: Državnik neke stvari sluti, a možda i zna, ali ne sme da ih saopšti. Ako to učini, unapred priznaje ono što ni pred kim ne bi smeo.
Ona druga pretenduje da bude trezvena, uz osnovnu poruku da "javnost mora da zna". Šta god da nas čeka, to ne sme da ostane tajna. Jer sudbina pokrajine se ne tiče samo nervoznog političkog krema, nego i sveukupnog građanstva. Ali, šta u tom slučaju učiniti sa kategoričnim optimizmom ili predizbornim tužakanjima. Ko će biti kriv za ishod u kome zasluge nisu moguće?
Predsednik države se još jednom zatekao "u nezgodaciji", u maglovitom i neprijatnom susretu sa kosovskim premijerom. Nadripatriotske snage su jedva dočekale to uštogljeno aerodromsko sučeljavanje u Skoplju, kako bi likovale nad još jednim "izdajstvom". Takva vrsta predizborne galame ima samo jedan cilj: da se stavi u senku deo najgore srpske istorije, i kapitalni udeo galamdžija u kosovskoj kalvariji. I naravno, obilato se računa sa kratkim pamćenjem o pravim uzrocima kumanovske kapitulacije.
U predizbornom žaru već se naslućuje prljava kampanja, bez obzira i milosti. Kosovski problem je idealna tema, u njoj se mogu pronaći razlozi za sve što nas je snašlo. I, naravno, za sve je kriv politički protivnik, koji je ili izdao, ili bio nesposoban, glup i korumpiran, najčešće sve to zajedno.
Vlast je uverena kako je odlaganje (saopštavanja) kosovskog rešenja dobar znak. Možda i jeste, ponekad je lakše neprijatnu vest čuti što kasnije. Ionako za to ima dovoljno vremena, skoro čitava večnost.
Izgleda kao da se premijer Koštunica nikada neće pomiriti sa rešenjem koje se ionako ne može prihvatiti. No, ponekad se mora i ono što se ne može. Logika prvog ministra proizilazi iz principa međunarodnog prava. Najgore odluke po nas dolaze iz odnosa snaga. To sigurno znači da gvozdenu logiku ne treba napuštati, niti klonuti u nedostatku drugih aduta. Ali se svakako treba spremiti za najgoru političku opciju.
Ima li Srbija dobru strategiju za "dan posle"? Možda bi preciznije pitanje bilo, ima li ova država bilo kakvu strategiju za vreme u kome nam neće biti lako da pojmimo šta se dogodilo. Niti da, na primer, priznamo rešenje nastalo iz kategorije neodbranjive političke prinude.
U najgoroj verziji, verovatno sledi snažna diplomatska ofanziva "post festum". To je uglavnom nedelotvorna diplomatija ljutnje i osećanja povređenosti. Ima predloga da se to stanje izvrhuni prekidom diplomatskih odnosa sa svim državama koje bi priznale Kosovo. Uz opšti zavet da se nikada ne prizna nametnuto rešenje. Jer, šta ako se desi čudo, možda nama dođu i bolje godine.
Ima u Srbiji i ratnih opcija. U principu, logično je ratovati kad se otima teritorija. Ali, aktuelni ratni pokliči uglavnom su nerealni i upadljivo iracionalni. Svedeni su na dnevnu potrošnju gromkih izjava, i na ciljnu grupu sklonu da rado prihvata nemoguća rešenja.
U sadašnjem vojno-političkom ambijentu, Srbija nema mnogo izgleda da povede rat, a još manje da ga dobije. Takav poduhvat bi svakako značio temeljno obnavljanje katastrofe, i onaj nivo sveopšteg razaranja od koga se ova država nikada ne bi oporavila. Vojnički pohod na Kosovo posle svega, samo je avanturistička fikcija i o takvom rešenju niko pametan ne misli.
Teško osećanje povređenosti, jaka tuga i duboka ljutnja ne mogu trajati večno. Niti bi mogle sasvim da budu razumljive ideje o diplomatskoj samoizolaciji, kao rezultatu navedenih nacionalnih emocija. Srbija konačno mora da misli na svoje granice i uspostavljanje principa njihove definitivne nepromenljivosti. Šta god da se dogodi, izgleda da je neizbežna međunarodna mirovna konferencija, koja nam može pružiti daleko više od ruskog "veta" u Savetu bezbednosti. Na primer, brz, neposredan prijem u EU, snažne investicije i neprikosnovenu garanciju tako utvrđenih granica.
To nije trgovina Kosovom, jer ne možemo trgovati našom istorijom, niti prostorom koji je izvan naše kontrole. Pokrajina sve više postaje predmet nostalgije i jakih osećanja, a sve manje prostor realne srpske politike. To je važno saznanje za "dan posle", ako taj dan ne bude lošiji od naših najgorih očekivanja.
I ako bude bolje, to će biti samo simbolika. Njima vlast – nama granice, "koga ovce, toga i livada!" Na njihovoj strani demografski polet, na našoj bela kuga. Konačno svi znamo da dobrog rešenja nema.
I to je sasvim dobro za mali spokoj u dramatičnoj završnici: Oni su učinili sve što smo mi mogli.
LJ. Stojadinović
[objavljeno: ]
