Izvor: Kurir, 20.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
DANI IŠČEKIVANJA SPORO TEKU
K. MITROVICA - Za evropskog čoveka nema ništa gore od čekanja. Na Orijentu je čekanje sastavni dio života. Niko tamo gde su Turci došli nema poštovanja ni prema tuđem ni prema svom vremenu. Ono što nikad nisam uspio da shvatim kod kosovskih Srba je taj orijentalni odnos prema vremenu. Sedi i čekaj.
Posle tolikih nevolja koje su ih snašle, kosovski Srbi i dalje ostaju u nadi da će se nešto desiti, da će se nešto promeniti. A stvari se dešavaju kroz vekove na njihovu štetu. >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << Mirna je danas Mitrovica, kao da se ništa desilo nije. Cigani lenjo seku izgorele automobile i tovare na konjska kola. Vozila koja su pre dva dana zapaljena.
Energija koja se nakupila u danima studentskih nemira i protesta pored reke kulminirala je sedamnaestog. Književnica i profesor ruskog na fakultetu u Mitrovici priča mi kako se desila jednodnevna buna 17. marta, kad je zasvirala sirena.
“Gledala sam dečaka u uniformi koji drži obarač na mitraljezu i drhti. Videla sam strah u njegovim očima. On se istinski plašio u svom tenku od naroda koji je krenu goloruk na cevi. Tih dečaka koji su ne razmišljajući o svojim životima jurišali na tenkove. Kad je zasvirala sirena koja je ostala s ove naše strane mosta, čitava Mitrovica je izašla na ulicu. Bila je to snaga nemoći i gneva koja se sabila u jedno zajedničko ‘njet’. U jedno zajedničko ‘ne’. Kao da je u ljudima proključao desetogodišnji gnjev.”
“U motelu ‘Namber 1’ skupljaju se novinari, u panici se trudeći da grčevito potegnu svoje veze i saznaju nešto novo. Šta će biti sutra. Kako će se završiti. Ono što nije završeno poslednjih pet vekova. Možda će se i završiti, ali tek kad Srba više ne bude. Onako kako se to desilo i u Skadru sa skadarskim Srbima. Ali dok još jednog Srbina ovde bude bilo, neće se završiti.
Jovan Dučić je pisao: “Nema od Arnauta nesrećnijeg naroda u Evropi. Živeli su vekovima među dvije najveće civilizacije, grčkom i rimskom. I niti su sami šta stvorili, niti šta od njih prihvatili.”
Jutros se su se vratili Unmik policija i Srbi i KPS. Kfor pokupio toalet papir i bajati hleb i nestao sa druge strane mosta. Francuze čuvaju Španci. A i pao je sneg. U ranu zoru čekam da se otvore kafane i lutam po snegu, u kojem se vide samo moji tragovi. Nema zveri da trag pokaže. Gledam đačiće koji lepe nalepnice sa Putinovim likom po oklopnim vozilima. I malo kasnije Francuze kako ih nožićima skidaju. Skidaju ih ne shvatajući da su sličice zalepljene lepkom napravljenim od suza, krvi i nade u veliku Rusku Matušku, koja je ovaj narod štitila i pre dvesta godina.
Pao je sneg, ali se nije dugo zadržao. Pao je sneg, ali nije otkrio tragove zveri. A zver ovuda voli da se šunja. Najavili su da će početi sa pretresom stanova. Sa potragom za oružjem. Svi vojnici sveta vole to. Kad čizma udari u zaključana vrata. Kad se razlegne plač dece. Piska nejači dok zabadaju bajonete u perine.
To bi moglo da dovede do novih nemira u Mitrovici. Gomilaju se “hameri” u južnom delu. Skuplja se američka vojska, a ja sa Živojinom Rakočevićem pevam:
“Aj, zaratile dvije sile sinje,
Amerika i srez Nevesinje”.
