Izvor: Kurir, 01.Jun.2010, 15:36 (ažurirano 02.Apr.2020.)
DAN MLADOSTI!
Da, ja sam nosio štafetu mladosti! Jesam nosio maramu i kapu pionirsku. Mislite: koju štafetu? Pa saveznu, naravno. Bilo je na stotine štafeta. Glavna, koja se predaje TITU na stadionu JNA, e, nju su zvali savezna. Mi deca smo se zezali i govorili: „Stiže pašteta mladosti“.
Kako je stizala, uvek je išlo veliko obezbeđenje, plavo-bele „fiće“ milicije ili „zastava 101“, zatim crni „mercedes“ sa crveno-plavim svetlima i sirenom. Iza trče omladinci po troje. Dve omladinke >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << i omladinac u sredini, koji nosi štafetu. Ili obrnuto. Momak ili devojka koji trče su ili pobednici regionalnog takmičenja „Tito - revolucija - mir“ ili stipendisti Titovog fonda. Trče nekoliko stotina metara, a onda daju štafetu drugom nosiocu uz poljupce. Da, trči se samo do kraja sela, a onda štafeta ide u crni „mercedes“. Tu je drug iz SDB preuzima i sumanutom vožnjom ide se do sledećeg mesta.
Uvek je štafeta kretala iz druge republike, iz drugog mesta, uvek na spektakularan način. Ili bi je prvi poneo neki najbolji sportista, ili radnik od zanata, rudar od vrednoće. Ili je povezu avionom do otoka, pa brodice po otocima, pa na kopno. Mesecima tako, samo je bitno da stigne 25. maja, na Titov rođendan, na stadion. Taj je dan proglašen i za Dan mladosti. To je bio kolektivni rođendan svih koji su omladinci.
Svaki grad, svaka škola koja je držala do sebe i socijalizma pravila je lokalni slet. Tako u Požarevcu na megafon viče nastavnik fizičkog: „Idemo, škola ‘Žiža Lazarević’, malo levo, još, još...“ To je uigravanje elementa sa dečacima i devojčicama sa kikama. Naravno, glavni slet je bio čudo. Samo Koreja i Kina su to mogle bolje. Vojnici najbolji, sa značkom primeran vojnik. Samo odabrani omladinci, vitki, lepi. Da pred Titom skaču uz zvuke muzike specijalno komponovane za tu priliku. Pevali su Zdravko Čolić, Đorđe Balašević, Srebrna krila. Komponovali svi veliki kompozitori. Uigravano do perfekcije.
A tek dodela štafete, to trčanje uz nepregledne stepenice, zadihan glas predsednice omladine Jugoslavije (kad pišem, obuzimaju me žmarci). Njeno napamet naučeno obraćanje najvećem sinu našeg naroda i narodnosti (omaž tome u filmu „Otac na službenom putu“). Tito i Jovanka stoje, ona deklamuje, narod naježen da ne pogreši.
To je bila savest, moral, a ne danas: „Ja bih, sine, da sednem. Marš, bre, baba, ti si stara, šta ti ima da sediš„ (dijalog u jednom beogradskom autobusu). Sećam se, Albanac Azem Vlasi bio je predsednik omladine Jugoslavije i predavao je štafetu. I, eto, izdao je ili je samo igrao svoju igru...
Stalno sam se pitao gde stoji ta poruka koja se u štafeti nosi. Je l’ to neka rupa u njoj, je l’ ima čep, šta tamo piše. Svake je godine drugačije izgledala, teška više kilograma, od platine, srebra. Ja sam je nosio jednom u selu Klenje kao odlikaš, sto metara, i, sećam se, bila je teška. Ili ja mali. Škola se zvala „Prvi partizani“. Eh, kakva vremena! Ti, mali, svet pred tobom, da sam znao da će ova kriza, zamolio bih roditelje da me rode u Danskoj ili Norveškoj.
Da je moja ćerka tada rođena ili da je Tito poživeo 120 godina (što sam ja realno očekivao), sada ne bih rođendansko slavlje plaćao stotine evra. Vodio bih je na slet u njenu čast. Rođena je 25. maja. Svima srećan dan jedne i jedine najlepše mladosti. Pa možda jednog dana kao retku turističku atrakciju opet organizujemo ŠTAFETU MLADOSTI. U ime svih nas iz šezdeset i neke...
