Izvor: Politika, 28.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čuvari svoje ljubavi
Franjo se posle pet godina od odsluženja vojnog roka vratio u Vrapču i zaprosio Ružu
DIMITROVGRAD – Ruža i Franjo Rebrović ove godine "slave" svoj prvi susret, koji se dogodio pre četrdeset godina. Bila bi to obična priča da ovaj par ne živi u planinskom selu Vrapča u dimitrovgradskoj opštini na sto metara od granice sa Bugarskom i da nisu jedina porodica u prečniku od 20 kilometara. Izrodili su četvoro dece od kojih je samo jedno sa njima. Bave se stočarstvom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i jedini su čuvari granice.
Franjo Rebrović je u ovaj planinski kraj bogat vodom i pašnjacima došao kao vojnik. Služeći vojni rok u obližnjoj karauli na granici sa Bugarskom prvi put je sreo Ružu.
– Voleo sam da se našalim sa njom, jer uvek kada sam pokušavao da razgovaram bila je u nekakvom poslu. Jednom je prskala žito i vodu je dopremala na magarcu. Pokušavao sam da razgovaram sa njom, ali ona je nešto "petljala" oko kante za prskanje i, kako nije htela da razgovara sa mnom, udario sam magarca, koji je pobegao i prosuo vodu – kroz smeh govori Franjo. – To je bio jedini način da je nateram da me pogleda.
Smeje se i Ruža gladeći svoju sedu kosu. – Čekala sam ga 35 godina. Sudbina nas je spojila. Kada sam ga srela, znala sam da ćemo biti zajedno – kaže Ruža.
Iako je desetak godina starija od njega, Franju to nije moglo da pokoleba. Posle pet godina od odlaska iz vojske, vratio se i zaprosio Ružu. – Otišao sam posle odsluženja vojnog roka kući u Hrvatsku u rodno selo Brletići kod Ogulina. Zatim sam u Nemačkoj proveo nekoliko godina, a godinu dana bio sam i u Americi. Nije bilo onako kako sam zamišljao. Vratio sam se ovamo, jer nisam mogao da zaboravim Ružu, a nisam mogao ni bez ovih planina – priča Franjo, dok gleda u svoje čvornovate šake.
Pokušali su da žive i u Hrvatskoj, ali su se ubrzo vratili, jer su Ružini roditelji bili stari i bolesni. Kada su i oni umrli više nisu želeli da napuste selo. U dvorištu imaju čopor pasa, koji ih čuvaju od vukova i divljih svinja, konja i kućnog ljubimca – prase mangulice koje se "druži" sa psima.
– Ovde je lepo i volimo da čuvamo stoku. Sada se sve češće kajem što smo ostali, jer su deca završila samo osnovnu školu i teško im je da se zaposle. Najstariji i najmlađi sin rade u Dimitrovgradu, ćerka je udata u jednom selu blizu Pirota, a sa nama je ostao Milan. Ima mnogo posla, ali nema društvo i volela bih da se oženi – kaže Ruža – Treba nam pomoć, jer već sam "zagazila" u sedmu deceniju.
U štali imaju dvadesetak krava, a u oboru pedeset svinja mangulica. Obrađuju oko šest hektara zemlje, a gaje pšenicu, ječam, ovas, repu. Rebrovići rade preko celog dana i leti i zimi. Nabavili su i traktor i kombajn, jer se kombajnerima ne isplati da dolaze. Deca im najviše pomažu u vreme velikih poljoprivrednih radova.
Imaju struju, mobilni telefon, ali ne pamte kada su poslednji put videli lekara. Osamdesetih godina ostali su bez škole, a već početkom devedesetih bilo je samo nekoliko starijih meštana.
Ruža se sa setom seća kada je selo bilo puno ljudi. – Imam tri sestre i brata. Kad je granica posle Drugog svetskog rata promenjena pola sela je pripalo Srbiji, a druga polovina je ostala bugarskoj strani. Tamo su ostala moja braća, sestre, tetke – skoro cela rodbina i viđali smo se samo jednom godišnje na "sreštama". Ni tamo više nikog nema. Brata i sestre nisam videla skoro 30 godina, od kada su nam roditelji umrli.
Kuće u selu su odavno napuštene i veoma retko neko obiđe seosko groblje. Rebroviće posećuju deca, ali sada dolazi zima i posete će biti ređe. Franjo i Milan svakodnevno obilaze pašnjake i njive na samoj granici. Oni su i jedini "čuvari" pošto vojske tamo više nema.
Marija Penčić
[objavljeno: 28.11.2006.]
