Izvor: Blic, 10.Apr.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čuvari idile varoši podno Gučeva
LOZNICA - Miomir Samuilović Samuilo, ugledni loznički advokat i poznati muzičar, počinje svoj radni dan uobičajenim jutarnjim odlaskom u nabavku namirnica i kupovinu novina. Kasirka, koja prati važne datume u životu svojih mušterija, čestita mu 50. rođendan. Samuilu, koji je naš sagovornik i vodič kroz Loznicu, to je prilika da napravi paralelu između sebe i svog grada.
- Ako gledamo Loznicu od početka rada „Viskoze", što je označilo potpuno nov period u njenom razvoju, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << onda ona otprilike ima godina koliko i ja. Nadam se da grad nije prošao svoj zenit i da u njemu ima još volje i života - zaključio je Samuilo.
Dok Loznica mirno spava
Vratile se laste s juga,
zlato se po Drini prosu,
a srce mi slomi tuga,
sanjam njenu plavu kosu.
Sanjam njene oči snene
dva jezera bistra plava.
Ko li ljubi usne njene
dok Loznica mirno spava?
Miomir Samuilović živi u Loznici od rođenja, dobro poznaje duh grada, ima puno prijatelja. Dve decenije se uspešno bavi advokaturom, a istovremno je vokalni solista poznate starogradske grupe „Vožd", koja čuva idilu grada podno Gučeva. Napisao je knjigu poezije, pisao je tekstove za za mnoge poznate pevače. Autor je i nezvanične lozničke himne „Dok Loznica mirno spava".
Promenadu lozničkim ulicama počinjemo od zgrade pošte, na početku nedavno uređene pešačke zone.
- Loznica je mnogo dobila ovom pešačkom zonom. Tu su Galerija Miće Popovića i Vukov dom kulture, jedno od retkih zdanja koje je uspelo da zadrži izvorni izgled. U duhovnom smislu, ovaj dom je oduvek bio jezgro lozničke kulture, jer je tu osnovan KUD „Karadžić", jedno od najstarijih kulturno-umetničkih društava u Srbiji. Nažalost, kafići i teretane mladima odvraćaju pažnju od umetnosti - priča Samuilo.
Dok šetamo pešačkom zonom, Samuilo sa setom gleda mesta gde su nekada bile poznate lozničke kafane „Pod trešnjom", „Evropa" i „Central". Priseća se kako je Loznica od početka šezdesetih pa do osamdesetih godina prošlog veka bila idilični gradić.
- Loznica je bila mesto u kojem su se svi poznavali, ali se, istovremeno, mogao čuvati privatni život. Sećam se atmosfere gradskih kafana i korzoa. Kafane su imale svoju dušu, posebnu atmosferu i svoje goste. Uvek je bilo boema i šaljivdžija, poput Naifa Amzića, Ace Čerepahe ili Miće Tejića. Danas je malo boema, malo je i starih kafana, a nestalo je i idiličnog života male varoši. U Loznici se danas otuđujemo sve više - primećuje Samuilo.
Zastajemo na štirskom mostu kako bi mu stari prijatelj Jovan Ilić čestitao „pola veka postojanja i rada", a zatim izlazimo na glavni gradski trg.
- Na ovoj raskrsnici može da se snađe samo rođeni Lozničanin i to pod uslovom da vozačku dozvolu ima najmanje 30 godina. Na trgu se silom prilika održavaju veliki skupovi, od koncerata do političkih mitinga, a za to vreme je prirodni amfiteatar u Tršiću prazan sve do Vukovog sabora. Da neko drugi ima takvo mesto, napravio bi „Vudstok", ili „Egzit" - smatra Samuilo.
Tršić je samo jedan primer da o Loznici ne vredi pričati bez pominjanja njene okoline. Osim rodnog mesta Vuka Karadžića, tu su i Banja Koviljača, Drina, Gučevo, Cer, manastiri Tronoša i Čokešina. Samuila raduje to što je Tršić sačuvao autentičnost, i što će u ovom mestu biti izgrađeni objekti za smeštaj posetilaca. Kaže da svaki Lozničanin treba da bude ponosan na Tršić, kao i na „kraljevsku banju" - Banju Koviljaču.
Dok fogografišemo Samuila kraj stare i oronule Katića kuće, njegov poznanik Miroljub Tešmanović, direktor „Loznicagasa", ne propušta da napravi vic.
- Je l’ to slikate starine po Loznici - kaže Miroljub ne precizirajuću da li je mislio samo na kuću ili i na prijateljev jubilarni rođendan.
Zatim obilazimo stari grad, odnosno bedem oko lozničke crkve i Antine škole. Šateta što taj kompleks nije uređen jer bi to mogao da bude loznički Kalemegdan. Samuilo napominje da pogled sa tog bedema ka gradu i Drini, svaki put jača ljubav prema Loznici. - Tu je i škola gde je učio Vuk Karadžić i drugi poznati Lozničani, poput Jovana Cvijića i Miće Popovića, a ovde je Filip Višnjić spevao pesme kojima se divio Gete. Sigurno je da je Loznica, bar jedno vreme, imala vodeću ulogu u Srbiji u oblasti obrazovanja - priča Samuilo.
Nakon napornog dana, svoj neophodni mir Samuilo pronalazi nedaleko od Loznice, gde je na malenom placu postavio originalni vajat iz 1936. godine. Unutrašnjost vajata opremljena je predmetima koji su se koristili u prošlosti.
- Otac je odrastao u tom vajatu, ja sam u njemu proveo detinjstvo, pa i sada su zvuk vrata i unutrašnji mirisi onakvi kakvi su bili kada sam bio dete - kaže Miomir Samuilović.
Posle odmora u vajatu Samuilo radni dan često završava sa kolegama iz orkestra „Vožd" u nekoj od preostalih lozničkih kafana ili restorana. Na repertoaru dominira pesma „Dok Loznica mirno spava".
