Izvor: Vesti-online.com, 10.Jan.2014, 13:01   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Čuvari badnjaka na Gazimestanu

"Došlo je vreme da Srbi na Kosmetu žive kao i sav normalan svet!" Božić je bio i prošao, a među različitim čestitkama i iskrenim željama dobre volje izdvaja se ova, kao svojevrsni simbol političkog licemerja i debelog obraza srpskih zvaničnika prema sudbini i svakodnevnom životu ono malo preostalih Srba na tlu nacionalne kolevke.

dr Radivoje Petrović

Budući da domaći političari ne propuštaju priliku da istaknu svoju verbalnu brigu za preostali srpski >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << živalj u Pokrajini, bilo je za očekivati da se na dan najradosnijeg hrišćanskog praznika plasira ovako pompezna politička glupost, ne zbog ljudi koji tamo žive, već zbog nove javne potvrde ispravnosti politike koja se vodi sa Prištinom.

 

Nažalost, lice života Srba na Kosmetu donosi sasvim suprotnu poruku, bilo da je reč o njihovim kolektivnim ili pojedinačnim iskustvima. U tom smislu posebno je rečit primer porodice Živanović iz sela Devet Jugovića u zaleđu Gazimestana.

Srbija i svet mogli su ovih blagdana da čuju kako se održava srpstvo u komšiluku jednog od najznamenitijih istorijskih mesta za njihovu sudbinu. U selu simboličnog imena, gde je nekada živelo nekoliko stotina porodica, a danas je slovo spalo na dva srpska doma, Živanoviće i Markoviće, samo jedna zarđala tabla svedoči da je tu nekada bilo Devet Jugovića.

 

U međuvremenu selo, koje je nastalo 20-ih godina prošlog veka u vreme Kraljevine SHS, a danas praktično ne postoji, preimenovano je u Bardoš, naselili su ga Albanci iz okolnih planinskih sela, Podujeva, čak iz Medveđe. U takvom okruženju potpuno izolovano žive tri generacije Živanovića, deda Vlasta, roditelji Biljana i Jovica i deca, devetogodišnja Anđela i 12-godišnji Andrija.

Dugačak je spisak onoga što nedostaje Anđeli i Andriji, a teško je pretpostaviti da će im to omogućiti i tako uspešni srpski političari iz Beograda: nemaju vršnjake sa kojima bi se igrali, nemaju slobodan prostor na kome bi se loptali, mogu samo kradomice da kibicuju svoje vršnjake Albance koji se raduju detinjstvu tu tik ispred njihove kuće. Jedino mesto na kome se osećaju slobodni je srpska crkva i porta. Reporter najstarijeg srpskog dnevnog lista koji je boravio na licu mesta zapisao je da se u crkvi "odvija većina njihovog društvenog života, ovde se igraju, ovde provode praznike, ovde je njihov ograničeni prostor za šetnju, ovde se osećaju važnim i korisnim".

I dok su tokom minulih praznika mnogi pohodili svetinje, jer je to red i da, kao naši političari, budu viđeni sa narodom, navodno privrženi veri i istini, našim Živanovićima, zaboravljenim u zaleđu Gazimestana, crkva je sudbina. Istovremeno, dok se širom Srbije i pravoslavnog sveta mnoga deca na najradosniji hrišćanski praznik obraduju poklonima, Živanovićima iz Devet Jugovića puno je srce kada zapale badnjak, a mali Andrija zorom zazvoni u crkveno zvono, koje su zlikovci iz komšiluka neuspešno pokušali da ukradu.

Razbijanje te mučne kosovske tišine sa zvonika lokalne crkve u Devet Jugovića ne prkosi samo tom viševekovnom zlu koje istrebljuje sve što je srpsko. Ono govori i o neuništivosti jednog naroda i svesti da se uprkos lažima, manipulacijama, različitim političkim interesima i srpskom prokletstvu izdaje, zahvaljujući upornim ljudima, svojevrsnim belim monasima o kojima smo pisali u više navrata, čuva srpsko biće i duh i na ovako rastočenom Kosmetu.

Poučen ličnim iskustvom, strahovima, stalnim oprezom i pretnjom nestajanja, deda Vlasta svoje potomke ubeđuje da napuste Kosmet, svestan kakva ih budućnost tamo čeka. Deca ne slušaju dedu i ostaju. Kome zvoni crkveno zvono u nestalom selu Devet Jugovića?

Nastavak na Vesti-online.com...