Izvor: Blic, 25.Okt.2004, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ćuti, trpi i neprekidno radi
Ćuti, trpi i neprekidno radi
U situaciji kada se broj nezaposlenih u Srbiji bliži jednom milionu, a otvara se malo radnih mesta, prava je umetnost doći do zaposlenja. Međutim, i onima koji to uspeju ili su do posla došli u nekim ranijim, boljim vremenima, nije lako zadržati radno mesto. Ima li recepta za očuvanje radnog mesta? Dok stručnjaci za zapošljavanje tvrde da je najpoželjnija osobina zaposlenog vrednoća, sindikalci upozoravaju da je većini poslodavaca još uvek >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << mnogo važnija poslušnost.
Dragan Čandrlić, direktor 'Hil internešenela', organizacije koja se bavi posredovanjem pri zapošljavanju, za 'Blic' kaže da je vreme kada je bilo dovoljno provesti osam sati na poslu i održati radno mesto odavno iza nas.
- Zbog tranzicije i privatizacije toga će biti sve manje. Oni koji se tek zapošljavaju treba da znaju da to što su dobili posao ne znači da sada mogu da se opuste i uživaju, naprotiv, borba tek tada počinje. Vreme je takvo da moramo stalno da se usavršavamo i obučavamo za obavljanje novih poslova. Neke firme organizuju radne treninge za svoje zaposlene, ali ima i onih koje se time ne bave i njihovi radnici moraju sami da rade na svom usavršavanju - kaže Čandrlić.
On ukazuje da zaposleni ne treba samo da čekaju da im nadređeni daju zadatke, nego da i sami predlažu šta bi se moglo raditi.
- Onima koji imaju inicijativu i trude se, nadređeni će uvek pre dati da obave zadatak, nego onima koji se povlače u senku. Oni mogu neko vreme biti sigurni da ih niko neće dirati, ali kada na red dođe otpuštanje, šefovi će se prvo njih setiti - objašnjava naš Čandrlić.
Višnja Helajzen, radni psiholog i savetnik direktora Nacionalne službe za zapošljavanje, navodi savete za opstanak na radnom mestu.
- Za posao morate biti zainteresovani i to mora da se vidi, ne smete kasniti na posao i morate prihvatiti imidž firme u kojoj radite, počev od oblačenja, ako je to potrebno, do komunikacije sa kolegama i saradnicima. Ni u čemu od toga ne treba štrčati. Radnici na posao moraju dolaziti psihofizički spremni, što podrazumeva da smo dovoljno naspavani. Neraspoloženje nikako ne može biti izgovor za neobavljanje posla, tako da se mora naći način da se uskladi privatni i poslovni život. Čovek koji ima problema kod kuće mora koliko god to može da ih izoluje od posla i da se na poslu profesionalno ponaša. Međutim, kada je problem veliki i izaziva veliki stres kod radnika, firma bi trebalo da ima razumevanja, jer čovek u stanju visokog stresa nije u mogućnosti da adekvatno obavlja svoj posao. Na Zapadu, recimo, u firmama postoje psihološke službe koje radnicima pomažu u takvim situacijama - navodi Višnja Helajzen.
Poslušnost na poslu, kaže ona, može biti korisna, ali ne u svakoj situaciji.
- Ukoliko se radnik oseća oštećeno ili nezadovoljno, recimo zbog loših uslova rada, što kod nas nije retkost, ili zbog loših međuljudskih odnosa, i njegovi rezultati biće slabiji, a on neće napredovati u poslu. U takvoj situaciji ne treba ćutati, nego izreći svoje nezadovoljstvo i zajedno sa nadređenim pronaći rešenje problema. Ne treba ćutati ni ako zaposleni smatra da su osporena njegova prava (na godišnji odmor, slobodne dane i slično). Tada treba jasno reći u čemu je problem i šta hoćemo. Međutim, mi smo pre spremni da o tome gunđamo sa kolegama, da se ponašamo defanzivno ne preduzimajući ništa, ili da svoj zahtev izgovorimo u besu ili ljutini, što je pogrešno - objašnjava Višnja Helajzen.
Ona takođe upozorava da se na poslu nikada ne treba svađati. Svađa nam, kaže ona, eventualno može proći kod kuće, jer smo tamo voljeni i poštovani, pa nam se i oprašta, ali na poslu se to teško prašta. I ako ima nekih problema, smatra Helajzen, njih treba rešavati kompromisima.
U praksi, bar našoj, stvari još uvek funkcionišu dosta drugačije nego što ova pravila nalažu. Vlada Andrić, predsednik Saveza sindikata Beograda, za 'Blic' kaže da su kod nas ljudi prinuđeni da rade bilo kakav posao samo da bi preživeli.
- Mnogo je zaposlenih na crno, njih poslodavci ne prijavljuju niti im uplaćuju doprinose za socijalno osiguranje, ali radnici kod njih i dalje rade samo zbog straha da i to radno mesto ne izgube, čak i u situaciji kada im plate nisu ni redovne ni adekvatne. Bilo bi lepo da radnici mogu da se bore za svoja prava i kažu šta im na poslu smeta, ali najčešće ćute i trpe jer i taj posao mogu izgubiti i doći kod još represivnijeg poslodavca - navodi Andrić.
On kaže da je kod dobrih poslodavaca presudno da li je radnik dobar, a da se 'spekulanti služe svim i svačim znajući da ima radnika na berzi, pa zaposleni ne smeju ni popreko da ih pogledaju'.
- Dobrog radnika nije lako naći. Neki poslodavci to cene, međutim, čini mi se da kod nas takvi još nisu u većini, zbog čega su radnici prinuđeni da trpe sve i svašta, da budu poslušni pa i poltroni.
Prema rečima Milana Nikolića iz UGS 'Nezavisnost', iz ugla sindikata lakše je sarađivati sa stranim poslodavcima koji su kupili naša preduzeća i koji imaju svoja pravila igre nego sa našim, gde pravila igre još nisu uspostavljena.
- U metalskoj grani bez posla je ostalo mnogo ljudi i teško je generalizovati šta je bilo presudno za ostanak u firmi, da li kvalitet ili poslušnost, ali je sigurno da je onaj koji nije bio poslušan ostajao bez posla, bez obzira na to koliko je radio - kaže Nikolić i ocenjuje da kod većine poslodavaca radnici nemaju ni šansu da se žale poslodavcima, jer je cena gubljenje pozicije i na kraju radnog mesta - kaže Nikolić. Radenka Marković
.jpg)
