Izvor: Vesti-online.com, 20.Nov.2012, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ćutanje
Nemamo mi danas mnogo toga da zamerimo Hrvatima. Možemo samo da im zavidimo. Naravno, mnogo boli i jada izaziva pogled na euforiju i slavlje po gradskim ulicama. Nisu se tako radovali ni kad su im fudbaleri bili treći na svetu. U takvom odnosu snaga, budalaštine poput one Igora Štimca da će Gotovinu i Markača dovesti da izvedu početni udarac na fudbalskoj utakmici Hrvatske i Srbije, služe samo da podgreju tenziju.
Žarko Marković
Ne treba da im zameramo što >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << se vesele zbog dvojice likova sa kojih su krivicu saprali Amerikanac, Turčin i Jamajčanin iz Žalbenog veća nazovisuda u Hagu. Logično je da se ljudi vesele, ako se isplate dugogodišnji trud i ulaganje.
A odbrana njihovih generala u Hrvatskoj je bilo pitanje od državnog i nacionalnog interesa. I nije bilo važno da li je na vlasti HDZ ili SDP, Račan, Sanader ili Milanović, Mesić ili Josipović, desni ili levi. O samo jednoj temi govorilo se jednim glasom.
"Domovinski rat" je bio odbrana od agresije, a "Oluja" legitimna vojna akcija oslobađanja vlastite teritorije od okupatora u kojoj cilj nikada nije bio proterivanje 250.000 Srba. U Zagrebu ne postoji politička struktura koja to osporava, a tek se ne može naći neko da se za sve to Srbima izvinjava. Nema šanse.
Dok su srpske vlasti naše generale izručivali u Hag, a njihova hapšenja nazivali "skidanjem ljage", Hrvati su za svoje lobirali, skupljali pare, zbijali redove, i institucionalno stali iza njih.
I Beogradu i Zagrebu uslov za Evropu bio je završavanje saradnje sa Hagom. I Beograd i Zagreb su sve svoje optuženike, u međuvremenu izručili, i onda je došlo do razdvajanja na tom putu.
Hrvati su se odlučili da, braneći svoje generale, brane celi narod i nije im padalo na pamet da sudbinu Gotovine i Markača razdvajaju od budućnosti cele države.
Papagajsko ponavljanje u Srbiji, a delom i u RS, da su zločine činili pojedinci i da narod sa njima nema ništa, očigledno nije upalilo. Jer, hrvatski generali su oslobođeni, pa ni narod nije kriv, a ko može garantovati da, kad bude presuđeno Radovanu ili Ratku, neki vrlo bitan stranac ne ustvrdi da su, zbog njih, krivi svi Srbi?
Dakle, odbranu srpskih haških optuženika, srpska država(e) ne pomaže ni centom. Otužno je, u privatnim razgovorima, slušati jadikovanje članova porodica pojedinih srpskih oficira koji govore da njihovi očevi i muževi nemaju novaca da kupe pišljivu telefonsku karticu pa da sa govornice u hodniku pritvorske jedinice u Sheveningenu nazovu kući i upitaju za zdravlje. Za to vreme, Gotovina je pripremao špagete sa škampima i druge skupe specijalitete. Njemu telefonski račun nije bio problem.
Proteklih godina kroz medije su plasirane brojne priče o slozi i ugodnom suživotu svih haških pritvorenika, bez obzira kom narodu pripadali. Javna je tajna da je Gotovina salutirao Radovanu Karadžiću kada se ovaj pojavio u pritvorskoj jedinici, a da su Miloševića svi oslovljavali sa "predsedniče". Zato ne treba osuđivati ni Veselina Šljivančanina koji je, ipak mislim, više ironično, čestitao hrvatskim generalima slobodu.
Drugi deo njegove izjave mnogo je bitniji od te čestitke.
"Šljiva" je rekao da mu je isti taj Markač sto puta spremio da jede i donosio mu hranu u ćeliju. Verovatno je hteo reći da mu je ratni neprijatelj više pomogao u Hagu nego oni koji bi, po logici, trebalo da mu budu prijatelji. Zato, verujem da su tu Veselinovu poruku shvatili svi oni koji su trebali da je shvate.
Ali ne treba očekivati od njih da to i priznaju.
Nastavak na Vesti-online.com...
