Izvor: Politika, 17.Apr.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ćuruvija
Bomba na prozoru stana novinara nedeljnika "Vreme" Dejana Anastasijevića je napad na poslenika sedme sile koji ne bira lakši put i koji ima hrabrosti da javno izgovori i najneprijatnije činjenice. To nije samo napad na našeg kolegu, njegov i život njegove porodice. To je atak na slobodu medija baš u vreme kada se s gorčinom prisećamo neraščišćenog ubistva (već devetu godinu!) novinara Slavka Ćuruvije i sličnih zločina koji upozoravaju da je naše društvo daleko od spoznaje da su >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << to udari na same temelje društva.
Nasrtajem na novinara jednim udarcem se "ubijaju dve muve" – gušenjem slobodnog govora ujedno se uništavaju i sloboda medija i sloboda od straha. Bez osnovnih sloboda nema slobodnog društva; očevi savremene demokratije shvatili su to davno.
"Ukoliko bih morao da biram između vlade bez novina i novina bez vlade, bez oklevanja bih izabrao ovo drugo", zapisao je 1787. u jednom pismu Tomas Džeferson.
Porazno je saznanje da nijedno ubistvo novinara u Srbiji još nije rasvetljeno i da niko nikada nije odgovarao za ubistvo i napad na novinara. Kašikara na simsu Anastasijevićeve spavaće sobe "desila" se samo nekoliko dana nakon što su novinari Srbije obeležili godišnjicu smrti Slavka Ćuruvije. Šta se desilo sa zaklinjanjem nekadašnjih opozicionara da će, čim dođu na vlast, izvesti pred lice pravde one koji su smislili i izvršili Ćuruvijinu likvidaciju? Činjenica da dan-danas nisu otkriveni, a kamoli osuđeni, ni neposredni počinioci, ni nalogodavci tog zlodela, bacila je senku na sve postpetooktobarske vlasti i vlade u Srbiji.
Upravo je "Vreme", pre bombe na Anastasijevića, podsetilo na dirljivu fasciniranost svih srpskih vlada tim "žestokim momcima" koji i sada sledbeničkom rukom skrnave spomenike svojih žrtava i prete sudijama, sve u nadi da će se uz pomoć neke sile vratiti vremena kada je "Obilić" bio prvak države u fudbalu, jer niko nije smeo da im da gol.
Prilikom prve protestne šetnje Beogradom posle bombardovanja, u leto 1999. godine, opozicioni lideri su se zaustavili pred kućom Slavka Ćuruvije. Zapalili su sveće i tako simbolično poslali poruku da će, kada oni dođu na vlast, Ćuruvijine ubice biti privedene pravdi. To se nije desilo. Jesmo li onda nepravedni prema demokratskoj vlasti kada se pitamo da li je izostanak pravde za Ćuruviju, a zatim i za Milana Pantića iz Jagodine, i njihove porodice, mogao da ohrabri bombaše da poveruju da je moguće nekažnjeno udariti na novinara? I obrnuto: da su Ćuruvijine ubice posle petog oktobra privedene pravdi, niko ne bi imao moralno pravo da tvrdi da je demokratska vlast odgovorna što opet nasrću na novinare. Ovako, svi imamo pravo da sumnjamo u dobru veru političara koji se zariču da im je sloboda govora sveta, ali su propustili da otkriju i kazne ubice čoveka koji je 11. aprila 1999. pao za slobodu govora.
[objavljeno: 17/04/2007]
