Izvor: Nezavisne Novine, 03.Avg.2016, 20:34   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Čudan pogled na domovinu

"Pogled na domovinu"!

Tako je, bizarno i groteksno istovremeno, nazvan spomenik Miru Barešiću, atentatoru 1971. na jugoslovenskog ambasadora u Švedskoj Vladimira Rolovića. Četiri i po decenije varljivog mira za porodicu, prijatelje i poštovaoce tragično stradalog diplomate otišlo je u vetar, kao što je i njegov život davno pometen u ratnim vetrovima na području zemlje koju je tako dostojanstveno predstavljao.

Njegov ubica Barešić prvo je u Švedskoj osuđen na doživotnu >> Pročitaj celu vest na sajtu Nezavisne Novine << robiju. Sudije su, kao i čitav svet i ondašnja Jugoslavija, bile saglasne - terorizam. Potom je pomilovan, pa posle 18 godina zatvora pušten. Kao pripadnik hrvatskih oružanih snaga, pod nerazjašnjenim okolnostima, poginuo je 31. jula 1991. kod Benkovca.

Otkrivanju spomenika, koji su meštani inicirali, prisustvovala su i dva ministra iz tehničke vlade Hrvatske, ostatak se nije ogradio, što ceremoniji daje oreol državnog posla. Tako su "Pogledom na domovinu" ponovo, sa četiri i po decenije zadrške, sudbine žrtve i krvnika isprepletene. I posle smrti. Doduše, kao i 1971, sa jasnim predznacima koji ih stavljaju na dve suprotstavljene strane, koje bi se naizgled grubo, a zapravo precizno, mogle podeliti i po jasnoj ravni antifašizam - fašizam.

Baš kao i njihovi životi i ideali. Rolović je predratni komunista, ratni heroj i nosilac Partizanske spomenice 1941, dva ordena narodnog heroja i poratni  diplomata. "Moj otac je stradao jer je eksplicitno, bez uvijanja i blagih reči ukazao ondašnjem jugoslovenskom državnom vrhu na tesnu povezanost ustaške emigracije sa Maticom Hrvatske i sa tadašnjim hrvatskim rukovodiocima MASPOK-a", rekla je medijima Žana Rolović.

Barešić je, kako kaže i presuda, terorista i ubica, zagriženi pobornik ustaštva.

"Pogled na domovinu", otkriven 31. jula u Dragama, kod Pakoštana, Barešićevom rodnom mestu, nanovo je sa različitim predznacima isprepletao i odnose Srbije i Hrvatske, postao još jedan kaiš u njihovom već dugom zatezanju. I na relaciji koja se činila već umirenom između Hrvatske i Crne Gore doneo je disonantne tonove. Istina, vrlo elegantno iz Podgorice naglašene protestnom notom, bez dodate žuči.

Nasuprot tome, salve odaslate iz Zagreba i Beograda početku avgusta - više od dve decenije preteškom u odnosima Srbije i Hrvatske zbog "Oluje", njenih posledica i načina obeležavanja - dodale su novu, neželjenu stranicu. Tim pre što se nerazumno i nerazumljivo veličanje Barešića nadovezalo na sudsku rehabilitaciju kardinala Stepinca i teški skandal povodom antifašističke proslave u Srbu i prethodilo takođe teškim skandalom sprečavanja otvaranja spomen-kuće Zoranu Đinđiću u rodnoj Tišini, kod Šamca.

Nepotrebno je citirati teške reči obe strane, svi mediji u regionu su ih više puta prenosili, ali potrebno je podsetiti da teške reči, čak i za teške povode, nisu lek. Naprotiv, dodaju so na rane. I, što da ne, treba reći da u tom poslu nema bezgrešnih, iako je leta 2016, nema sumnje, prvo kamenje bacila Hrvatska.

Nema sumnje da su duge rasprave o Stepincu i "Oluji" najbolnije i najvatrenije za obe zemlje i oba naroda i da se tu ima štošta reći. Ali, pre suda javnosti, pa i suda raznih sudova, konačno je došao red na istoričare. Ni Drugi svetski rat, ni "Oluja" nisu bili tako davno da nema dokumenata kojim bi se jasno oslikala i uloga Stepinca u NDH i uloga HVO i tadašnjih hrvatskih glavara u "Oluji". Dabome, i uloga tadašnjih srpskih glavara u Hrvatskoj i Srbiji.

Srbija, sa svoje strane, takođe treba da razmisli da li je Hrvatska usamljena u veličanju starih i novih osuđenika. Da li su spomenici Draži Mihailoviću i njegova rehabilitacija, kao i jak pokret za oprost Milanu Nediću, njena unutrašnja stvar ili takođe sporni potezi koji dolivaju ulje na vatru? I da li je zaštita radikala od Haškog suda odbrana građana Srbije ili ponovno guranje u svađu sa komšijama?

Jasno da će tvrdi pobornici dve strane biti nezadovoljni povlačenjem bilo kakve paralele između Stepinca i Mihailovića, premda i sami znaju da su obojica u podjednakoj meri kontroverzni, kako se to sve češće eufemistički kaže.

Za razliku od njih, pa i od ratova devedesetih, kod Vladimira Rolovića i Mira Barešića nema kontroverzi, zna se ko je bio na ispravnoj, ko na pogrešnoj strani. To je posebno važno prepoznati u vreme kada je terorizam postao planetarna pošast i ne sme se davati ni zerica pravdanja. Bez obzira kom ideološkom, verskom ili političkom korpusu terorizma pripada.

"Pogled na domovinu" u suštini je odavanje počasti terorizmu, uz posrednu, ali nimalo bezazlenu rehabilitaciju izvornog i kasnijeg ustaštva. I upravo zbog takve težine odgovor, ne samo Srbije, ne sme biti u bukvalnoj reakciji, posebno ne pojačanoj rehabilitaciji pokreta i ličnosti koje su i četrdesetih i devedesetih bile kontroverzne. Tim pre što su krhke balkanske veze ovih sedmica na raznim stranama dovedene u pitanje: Izetbegovićevim "izletom" u Novi Pazar, Tačijevom najavom tužbe za genocid protiv Srbije, besom HDZ-a na dogovore Dodika i Izetbegovića...

U nedostatku adekvatnih i odgovornih poteza izabranih predstavnika vlasti, spomenici i sudske presude kojima se sa zadrškom prekraja istorija uvod su u nova prekrajanja sadašnjosti i budućnosti. A to je više nego čudan "pogled na domovinu", bilo nekadašnju zajedničku, bilo sadašnje parcelisane. I opasan. Možda je u čitavom kolopletu najracionalniji potez bacanje rukavice Briselu da se izjasni o profašističkim težnjama Hrvatske, ali samo ako se računa kao stanka u kojoj će se zvanični Zagreb, Beograd, Sarajevo, Priština… dozvati pameti.

IZVINJENJE: Nedopustivom omaškom u prethodnom tekstu "Smrtna kazna? Da? NE!", autorstvo nad rečitom sintagmom "smrt u prisustvu vlasti" pripisala sam etnologu Ivanu Čoloviću. Istoimena knjiga, pa time i jedna od najboljih definicija smrtne kazne, delo je uglednog beogradskog advokata Ivana Jankovića. Izvinjavam se gospodi Jankoviću, Čoloviću i čitaocima.

Nastavak na Nezavisne Novine...