Izvor: Politika, 19.Jan.2010, 23:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Crveni januar u „đavoljoj varoši”
Radnici propalih kuršumlij skih firmi „Kopaonik” i „7. juli” deset dana blokiraju put Niš–Priština tražeći opet da rade
Kuršumlija – Nekoliko uzastopnih noći baka Stevka Sekić sedi u starom šatoru koji greje bubnjara, na komandnom mestu ljutih štrajkača. Maše svojim već prepoznatljivim štapom i izgovara rečenicu koja je u Kuršumliji odavno opšte mesto: „Nemam posao, nemaju ga ni moja deca, unuci mi gladuju. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Ja ne znam kako smo još živi!”
Na blatnjavom putu za Prištinu stotinak ljudi bez posla greju se oko logorskih vatri, uzvikujući refren baka Stevke koji se meša sa narodnjačkim hitovima „Zvezda granda” koji trešte s džinovskog pojačala. Na šumovitom brdu, pedesetak metara iznad tri šatora, gde sindikalna rukovodstva dve propale firme, Šumsko-industrijskog kombinata „Kopaonik” i Modne konfekcije „7. juli”, spremaju strategiju za naredne dane, nekoliko mladića u maskirnim uniformama iz 1999. godine sede na sunđerima pod šatorskim krilima, okićenim parolom „Kuršumlija u grču”.
„Vi iz Beograda pojma nemate kako je ovde. Moj otac je radio u ’Kopaoniku’. Sada je bez posla. Ja sam sekao drva i prodavao ih ’Kopaoniku’. I živeo od toga. Imam bebu, i šta sada da radim? Da kradem mleko po štalama? Govore nam, vi ste lenčuge, nećete da radite, ’oćete samo pomoć države, a ovde nema šanse da se nađe posao. Sada živim od dečjeg dodatka od 2.000 dinara. Sramota, ali ne za mene, nego za državu”, kaže Miroljub Đorđević, dvadesetosmogodišnjak, pristalica radničke pobune koja je započela pre 10 dana kada su bivši zaposleni dve kompanije, koje su nekada predstavljale ponos grada, blokirali magistralni put Niš–Priština.
U ponedeljak im se pridružio ceo grad: đaci, privatnici, zaposleni u javnim preduzećima. Kolone traktora s prikolicama punim đaka putovale su kilometar dalje od Kuršumlije, kako bi se pridružili demonstrantima.
Miroljub sa osmatračnice, dok se približava ponoć, poručuje:
„Neka dođu Cvetković i Dinkić među radnike. Mi nećemo da ih grizemo, mi smo fini ljudi.”
„Jok, mi smo gadni i gladni. Oni će da nas razumeju samo kad im se popnemo u Beograd”, ispravlja Miroljuba još jedan vojni veteran, naravno nezaposlen. Za baka Stevku je to divan uvod u zapaljivi govor koji zagreva smrznute kolege. Radila je 27 godina u „7. julu”, putovala svakog dana od Merdara do Kuršumlije. Sada je njena fabrika podseća na zazidani zatvor bez robijaša. Bivši vlasnik koji je kupio fabriku još 2003. godine, Bogdan Aleksić, posle samo 11 meseci morao je da je vrati državi, jer je ugovor sa njim raskinut. Ali, mašina, vrata, prozora, štekera, ma ničega više nije bilo.
Nešto slično se dogodilo „Kopaoniku” u kome je do privatizacije radilo 1.800 ljudi. Uspomene se nižu pod šatorom: „Kopaonik” je bila najmoćnija fabrika na Balkanu... To je bio kombinat dugačak tri kilometra, nije mu se video kraj, a onda su došli lopovi... govori radnička nostalgija
Privatizacija „Kopaonika” se dogodila dok je na čelu agencije za privatizaciju bio sadašnji premijer Mirko Cvetković, tako da je najveća parola, zakačena na komandni šator, ispisana crvenim slovima: „Cvetkoviću, dođi da vidiš kako si nas privatizovao”.
„Ako ovako nastave da se odnose prema radnicima, u vladi će doživeti reprizu 5. oktobra, ali već u februaru”, viče Stevka i, podrazumeva se, maše štapom. Možda bi njen očajni refren zvučao groteskno, jer se pomešao s novim hitom Tome Pantersa „Đinđirinđi”, koji je radnički di-džej odvrnuo do daske, ali te iste stihove slušao sam i kilometar ili dva dalje, u samom centru zapuštenog gradića, koji je sablasno pust već posle devet uveče. Samo u kafiću „Lari Fari” (gde je prošlog septembra baka Stevka pronašla predsednika opštine Zorana Vučkovića, pošto ga je ceo dan jurila po gradu, pa mu održala bukvicu pred kamerama lokalne televizije, što joj je donelo status lokalne medijske zvezde) dvadesetak mladića i devojaka naizgled bezbrižno ispijaju pića.
„Blokirali bi oni i prugu, ali je glupo. Ovde se pruga završava. Ovo je kraj puta u svakom smislu”, kažu momci koji imaju sreću što su zaposleni u javnom sektoru. Funkcioniše još samo nekoliko sitnih privatnih firmi. I to je to – na putu koji ne vodi nigde.
U gradu u kome se celodnevno parkiranje u centru naplaćuje 30 dinara, a u najekskluzivnijem restoranu „Srbija”, u kome je reporter „Politike” za dva dana bio jedini gost, bogatim čovekom smatra se svako ko zarađuje 10.000 dinara mesečno.
S nešto manje od 20.000 stanovnika, opština Kuršumlija bila je potpuno vezana za dve kompanije čiji nekadašnji radnici sada pozivaju na revoluciju, s tim da crveni januar na južnoj pruzi za sada predstavlja samo pretnju vlastima u Beogradu. Kuršumlija ima jedno od svetskih čuda, Đavolju varoš, ima tri banje, slavni brend „prolom vodu”, šume koliko god hoćete, ali je na ekonomskom izdisaju i sa tom činjenicom se slažu i vlast i opozicija u gradu. Naravno da opozicija koristi ove proteste koji, posle blokade pruge kod Lapova u decembru prošle godine, mogu postati recept za destabilizaciju vlade. Posle nekoliko dana radnicima su se pridružili predstavnici radikala. Kada je ceo grad stigao pred šatore, govorio im je i Aleksandar Vulin, lider Pokreta socijalista, koji je sa radnicima pustio i suzu, a prema nekim lokalnim političkim teorijama zavere, za eskalaciju bunta su zainteresovani naprednjaci, čiji je regionalni šef od pre nekoliko meseci Radovan Raičević, moćni vlasnik „Planinke”, koja crpi „prolom vodu”. Raičević, koji je vlasnik dve banje i praktično upravlja Đavoljom varoši, važi za jednog od najbogatijih ljudi na južnoj pruzi, što ga ne sprečava da stalno bude s radnicima na blokadi puta.
Lokalna vlast, koju čini koalicija DS, SPS–PUPS, NS i udruženje „Gvozdeni puk”, za sada je monolitna i podržava štrajkače, mada su u početku to činili prilično stidljivo, sve dok nisu dobili podršku partijskih centrala iz Beograda. Lideru „Gvozdenog puka” Dejanu Miloševiću radnici nisu dozvolili da govori na radničkom mitingu, kako se ne bi pomislilo da će ovaj vođa pobune rezervista zbog neisplaćenih ratnih dnevnica radikalizovati protest.
Za sada se i dalje vodi rat nerava između vlade, koja obećava da će ispuniti samo realne zahteve radnika (uz dovođenje francuske kompanije „Tarnias des Panneaux”, koja je volšebno, baš onog dana kada je cela Kuršumlija stala, poslala faks pod oznakom „hitno” da je zainteresovana da postigne strateški dogovor sa „Kopaonikom”), i štrajkača koji žele da izvuku maksimum koristi od Beograda. Taj maksimum za Stevku znači samo jedno: „Da se opet pokrene proizvodnja”.
Predsednik opštine demokrata Zoran Vučković slaže se sa radnicima:
„U Kuršumliji su privatizovane sve firme i sve privatizacije su bile loše. Ni sam ne znam kako ljudi uopšte preživljavaju. Podržaćemo radnike u domenu realnog: dobiće zdravstveno osiguranje od 1. januara i povezaće im se radni staž. Nerealno je da dobiju 20 plata i otpremnine.”
Realno je ono što mi kaže Slavko Ilić zvani Bole, direktor Turističke organizacije Kuršumlije. „Đavolja varoš – to je zapravo ovaj grad.”
Aleksandar Apostolovski
------------------------------------------------------------
Ljudi beže iz Kuršumlije
„Zbog loše ekonomske situacije, najveći problem u Kuršumliji je iseljavanje stanovništva, naročito onog između 25 i 45 godina. Četiri sela su potpuno prazna na samoj administrativnoj liniji sa Kosovom, koja iznosi 105 kilometara. Prošle godine su rođene 133 bebe, a napisano je 260 umrlica u gradu”, kaže predsednik opštine Zoran Vučković.
-----------------------------------------------------------
Bivši predsednik opštine zida i lepi pločice
Bivši predsednik opštine Kuršumlija Borivoje Urošević, tada član SPS-a, sada je predsednik UO „Kopaonik” i aktivni radnički tribun. Napustio je socijaliste i tvrdi:
„Živim tako što zidam, lepim pločice i primam porodičnu penziju. Ljut sam zato što je ’Kopaonik’ u vreme bombardovanja NATO-a zapošljavao više od 1.500 radnika, a sada je sve to propalo. Neka se vlada ponaša ovako i eto im revolucije”, kaže Urošević.
--------------------------------------------------------------------------
„Kopaonik” ode u Francusku?
Kuršumlija – Posle velikog mitinga kraj magistralnog puta Niš – Priština kod sela Kastrata, juče je nastalo izvesno zatišje. Kraj vatri i šatora samo se smenjuju grupe radnika, očekujući ishod razgovora koji im je za danas zakazao ministar ekonomije Mlađan Dinkić,.
Borivoje Urošević, predsednik Upravnog odbora ŠIK „Kopaonik” i jedan od organizatora protesta, rekao je juče posle podne za „Politiku" da je dobro što je ministar pozvao radnike na razgovore, ali su oni predložili da ministar dođe u Kuršumliju.
– Možemo da pokažemo da je „Kopaonik” donedavno bio među vodećim fabrikama za preradu drveta u Evropi, da smo sačuvali gotovo sve mašine, da imamo sredinu bogatu drvnom građom, da imamo i konkretne ponude stranih investitora... Dakle, mi tražimo od države da nam pomogne, a ne da nam ona organizuje proizvodnju, kako misle u Ministarstvu ekonomije – tvrdi Urošević.
On dodaje da nemaju nameru da ministra Dinkića ili bilo koga iz vlade izlažu protestima građana kraj magistralnog puta.
– Sa predstavnicima vlade razgovaraće samo pet-šest predstavnika kuršumlijskih preduzeća i čelni ljudi ove opštine. A mi ćemo odmah moći da obavestimo učesnike protesta šta smo se dogovorili i, ako je povoljno, da tog momenta prekinemo i blokadu puta – obećava Urošević.
Inače, Spomenka Jakovljević, nekadašnji direktor ŠIK „Kopaonik” a sada zastupnik društvenog kapitala u ovoj firmi posle poništavanja ugovora o prodaji, rekla je za „Politiku” da je u decembru u Kuršumliji boravio Rene Ivon, koji u Francuskoj ima poznatu firmu „Tarnais des panneaux". On je razgledao fabriku, a u prošli ponedeljak stiglo je i njegovo pismo u kojem objašnjava nameru da u Srbiji osnuje svoje preduzeće u ovoj oblasti i da računa na saradnju sa „Kopaonikom”.
Za drugo nekada veliko preduzeće „7. juli” izgleda da više nema nade za obnovu proizvodnje, pošto su od cele firme ostali samo goli zidovi.
D. Borisavljević
[objavljeno: 20/01/2010]
