Izvor: Mondo, 09.Feb.2016, 07:32

Crtajte mi, deco! Crtajte ZA MAMU!

Crtajte mi, deco! Crtajte ZA MAMU!

Šta se dogodi kad sud odluči i preseče u situaciji kada ljubav izađe iz stana? Šta se dešava sa decom? Ovo je ispovest samohrane majke. Pročitajte novi tekst Sandre Todorović.

U trenutku kada sam se razvodila, moj najveći strah je bio da će sud njemu dodeliti decu iako se to u praksi vrlo retko dešava.

Plašila me je pre svega činjenica da tamo gde nisam ja, niko neće brinuti o njima onako kako treba, jer sam svesna koliko su zahtevni i brojno nadmoćni. >> Pročitaj celu vest na sajtu Mondo << Mnogo jedu i prljaju. Mnogo i koštaju. Za njih se mora vredno raditi, neprekidno, svakodnevno. Ne uče ako ih niko ne tera. Ne rade ništa osim elektronskih zanimacija, ukoliko im se ne naredi drugačije. Kada ih nešto boli, traže zagrljaj, utehu, termofor na stomaku, čaj i poljubac u kosu. Neretko i palačinke u 22.30h. Niko osim mene ne bi primetio njihove pocepane čarape i gaće, rupu na cipeli, pokidane pertle. Niko se ne bi setio da tog dana treba da se ponese u školu četiri vrste salveta i oho lepak. Znam da ne bi imali pažnju koju zavređuju, a zaslužili su je.

Znam, jer ga poznajem bolje nego on sam sebe. Za njih troje je potrebna nadljudska snaga, neiscrpna energija i prekaljeni živci.

Nije on nikada razvio te veštine.

Dobila sam papir na kojem piše da su deca samo moja briga. Zvaničan dokument koji me obavezuje da budem najbolja što umem, da dam sve od sebe, da ovu krunu satkanu od brige i radosti, ponosno nosim na glavi dok sam živa i dok me sa njom ne sahrane.

Jednog dana smo se spakovali i otišli. Da mu više ne smetamo. Da mu ne stvaramo osećaj da treba da radi nešto što ne ume. Da brine o nama. O njima. Uželeli smo se mira i tišine. Mir smo zaslužili. Sami smo ga sebi iskrojili po našoj meri. Život je nastavio da teče, a mi da vešto veslamo u malenom čamcu.

Uveče se okupimo, malo se posvađamo oko krša i ne iznešenog đubreta, onda se izgrlimo, izljubimo kao da se nismo videli nedeljama. Gledam ih kako su mnogo porasli, ni pitali me nisu da li smeju toliko i tom brzinom. Pogled im se promenio. Gledaju me očima odraslih ljudi, sa nekom ozbiljnošću u glasu mi se obraćaju.

Ponekad nazdravim sa njima. Onda im kažem: Živeli deco moja, srećni, zdravi i voljeni bili! Srce mi je puno kada ste tu pored mene, da ove reke ljubavi ka nekome usmerim. Čini mi se da bih se od sopstvene ljubavi udavila da je ne trošim na vas.

Oni sa sokom, ja sa čašom domaćeg vina. Vino mi ugreja srce, emocije kao rojevi pčela lete, zuje na sve strane sakupljaju radost i sreću iz njihovih očiju, prave najslađi med da mi nahrani dušu. Pas leži ispod stola, glasno diše. Oni mi crtaju. Donose crteže na kojima piše nejednakim, krivim slovima ZA MAMU. Neka španska gitara svira sa kompa, sve je kako treba da bude.

Zdravi smo, i to je najvažnije.

Crtajte mi! Crtajte još!

Ostavljajte raznobojne otiske svojih ruku na belom papiru, umačite četkice u boje, lomite srca olovkama, stvarajte čuda kakva samo vi umete! Nikada nemojte prestati da crtate za mamu.


Kao da sam plaćala dobro naštimovanim muzičarima, oni su me zasipali crtežima na kojima sam ja, svakolike životinje, voće, pejzaži... ja sam im delila neke čokoladne bombone koje sam sakrila kad nestane svega slatkog u kući. Čokoladnom monetom sam plaćala njihovu umetnost namenjenu samo meni.

Oni me, musavi od čokolade, pitaju da li sam zaljubljena, pošto oni jesu. Pitaju me kako je kad se odrasli zaljube i da li je isto kao kod dece.

­Zaljubljena sam okruglo 730 dana. To je dva puta 365 dana. I ne prestaje. Čini mi se da nikada neće prestati. Volela bih da tako ostane dok me ima u uspravnom položaju na planeti. Divno kad kada žena ima svog viteza. Ja sam bila ubeđena da oni ne postoje, ali izgleda da sam uspela da pronađem jednog.

A deca se zaljube nekako kratkoročno al' opet razumnije, proračunatije. Mi odrasli izgubimo glavu, a ako nekim slučajem izgubimo i tu ljubav, onda mnogo patimo, opijamo se, plačemo i idemo kod psihijatra.

Pitaju me da li ljubav može da se sačuva da je nikada ne izgubimo. Rekoh im da je to veština poput sklapanja broda u boci, hodanja po razapetom konopcu, rezbarenja figura na vrhu grafitne olovke...Teško je, ali nekima i to uspeva.

------------------------------------------------

SVE KOLUMNE SANDRE TODOROVIĆ

Nastavak na Mondo...






Napomena: Ova vest je automatizovano (softverski) preuzeta sa sajta Mondo. Nije preneta ručno, niti proverena od strane uredništva portala "Vesti.rs", već je preneta automatski, računajući na savesnost i dobru nameru sajta Mondo. Ukoliko vest (članak) sadrži netačne navode, vređa nekog, ili krši nečija autorska prava - molimo Vas da nas o tome ODMAH obavestite obavestite kako bismo uklonili sporni sadržaj.