Izvor: Danas, 03.Jul.2015, 22:14 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Crno-beli svet
Ono što je za većinu populacije subota, to je za mene četvrtak, dan kada izlaze “Vreme” i “NIN”. Kupim, dakle, rečene magazine, zasednem u kafanicu, pa se od ranog jutra odam čteniju, u slučaju "Vremena" na latinici, u slučaju "NIN-a“ na ćirilici. Shvatate li poentu? Ako ne shvatate, obavezno pročitajte poveliki (i odlični) tekst Teofila Pančića posvećen prošlonedeljnoj latinično-ćiriličnoj polemici.
Kaže, >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << otprilike, Teofil da je stoprocentna ćiriličnost - taj vlažni san srpskih nacionalista - bila moguća i logična u vreme kada je Srbija bila uspavana balkanska kneževina na granici sa Ruritanijom. Posle - kada se Srbija proširila i počela se sve čvršće povezivati sa Evropom - po sili stvari je došla u tešnji dodir sa latinicom. Ćirilica, međutim, bez obzira na to što su je Srbi počeli čitati i pisati, ni u jednom trenutku nije bila suštinski ugrožena, nikada joj nije pretilo izumiranje, čak ni u famozna liberalna, bajagi antisrpska, vremena.
Paradoksalno! Tad joj je, čini mi se, mnogo bolje išlo. Evo, recimo, ja sam latinicu u takozvanoj javnoj upotrebi u Srbiji prvi put video u svojoj osamnaestoj godini, hiljadu devetsto sedamdeset prve godine, ako se ne varam, kada je u Bajinoj Bašti otvoren INEX HOTEL DRINA. S tim što je samo INEX bio na latinici, dočim je HOTEL DRINA ostao ćiriličan.
Pročitajte vi pažljivo Teofilov tekst, a ja da pređem na stvar. Panično "zalaganje" za jednopismenost (ili bar povlašćenost ćirilice) nije nikakva plemenita želja za očuvanjem identiteta, nego jedva prikriveni poziv na totalitarizam, na život u pojednostavljenom crno-belom svetu.
Nevolja je što više nema ni crno-belih filmova, kamoli takvog sveta. Nikada ga nije ni bilo. Sve je u tom guravom svetu pomešano! Sve smuljano. Sve u prelivima i nijansama. Nemoguće je, recimo - podržite me lingvisti u ovoj stvari - odrediti gde "s ove strane" prestaje srpski, a gde “s one strane” završava bugarski, a počinje ruski.
Sećate li se, đuturumi, one davne kolumne o indijskoj doktrini zvanoj ahamkara koja naučava da sva zla ovog sveta proističu iz koncepta "ja" i koncepta "moje". Koja pak - viđi vraga - svoje pogubno dejstvo najučinkovitije ostvaruju prikrivena iza ideologema "mi" i "naše". Sad ću vam pokazati kako to funkcioniše u praksi. Namerno napisavši reč "učinkovito"- i to na latinici - dao sam nekom ovdašnjem jezikočistuncu argument da me optuži za "kroatizaciju" srpskog, ali ako ja na optužbu uzvratim NJEGOVIM argumentom - da hrvatski zapravo ne postoji, da je ukraden od "nas", pa da sledstveno govorim i pišem maternjim, srpskim, ipak se neću oprati od optužbe za “kroatizaciju”. Tako je to. “Ja” ne vidi ništa drugo osim sebe, a zapravo ni ono ne postoji.
