Izvor: Danas, 22.Avg.2014, 22:49 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Crna hronika je postala sapunica
Prirediti retrospektivu filmova reditelja Majkla Vinterbotoma je gotovo nemoguće, budući da je ovaj autor za 22 godine svoje karijere snimio čak 23 dugometražna dokumentarna i igrana ostvarenja. Ipak, na jubilarnom 20. Sarajevo film festivalu program "Posvećeno" organizovan je u njegovu čast. Iz tako šarolikog opusa, koji se kreće od ekranizacija viktorijanskih klasika do SF filmova, od trilera do dokumentaraca, izdvojeno je pet ostvarenja - "Zabava bez kraja", "U ovom svetu", "Devet pesama", >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << "Svakodnevno" i naravno "Dobro došli u Sarajevo", film o britanskom novinaru koji je iz opkoljenog Sarajeva izvukao napuštenu devojčicu, kojim je zauvek zadužio ovaj grad, ispričavši jednu od njegovih priča.
- Zanimalo me je zašto ništa nismo u radili, zašto se nismo umešali kada smo sve vreme znali šta se događa u ovom gradu - kaže na početku razgovara za Danas Majkl Vinterbotom odgovarajući na pitanje kako se odlučio na snimanje filma o opsadi Sarajeva.
- Producenti su bili zabrinuti. Čak i tada smo veći deo scena morali da snimamo u Makedoniji. Samo jedan deo snimljen je u Sarajevu i u Hrvatskoj. Danas se kajem zbog toga. Nije trebalo da im to dozvolim. Hteo sam da snimim film o odgovornosti novinara. Mnogi od njih su želeli da donesu što istinitiju priču, ali su vremenom otupeli na sve što su videli, jer ih publika kod kuće nije gledala. Mi nismo želeli to da vidimo, i zato smo i mi krivi - objašnjava reditelj.
U ovom filmu isprepletani su arhivski snimci sa fikcijom, zasnovanom na istinitim događajima. To je jedina konzistentna pojava u vašim filmovima... šta je istina, bilo kroz priču ili formu?
- Očigledno se većina mojih filmova dešava između više ili manje fikcionalnih stvari. Ali to se može razvijati na različite načine. Mogu da dovedem prave ljude da glume sebe ili da odem u neki restoran i umesto da ga ispraznim i dovedem statiste, ja ću samo snimiti scenu sa ljudima koji su već tu. Volim kada publika oseća da su likovi u filmu istovremeno i karakteri, ali i stvarne ličnosti. Volim ideju da mogu da se premeštam između te dve sfere. Takve stvari su postojale oduvek. "Tristram Šendi" je napisan u 18. veku. Ali mislim da je danas ideja pripovedanja postala jako važna. Stvaranje narativa je jako važno. Svako želi da predstavi svetu svoju verziju sebe. To rade ljudi na Fejsbuku, to rade zvezde u medijima. Mislim da su ljudi danas vrlo osetljivi na to šta je fikcija a šta nije i zato volim da se poigram s tim u svojim filmovima.
Vaš novi film tiče se novinske priče, tačnije medijskog izveštavanja o slučaju Amande Noks...
- Kada sam snimao "Dobro došli u Sarajevo", želeo sam da prikažem kako su novinari hrabri ljudi. Film "Anđeosko lice" daje manje pozitivnu sliku te profesije. To je u stvari jedan veliki deo mediji, koji se u poslednje vreme bavi samo tračarskim delom zločina. Postoji veliki pritisak na novinare da sve mora biti senzacionalno. Crna hronika je postala sapunica. Kada se desi neki zločin, medije na prvom mestu interesuje osoba koja je optužena. Ljudi ne razmišljaju o činjenici da je neko ubijen. Toliko vremena posvećujemo razmišljanju o smrti i smrt je velika tema, ali nas zanima isključivo zločin.
Bavili ste se raznim političkim temama, a da ljudi opet smatraju vaš film "Devet pesama" najkontroverznijim. Zašto je nemoguće prikazati seks u filmu?
- Da, to je bila i moja početna ideja, ali to nije slučaj samo sa filmom. U književnost je tek 1960-ih moglo otvoreno da se priča o seksu. Ako se dvoje ljudi voli, seks je važan deo njihovog odnosa. Ljubavni filmovi obično govore o svemu drugom, ali ne i o seksu. Obično tu zapne priča. A ja sam baš tu hteo da počnem svoj film. Jako me je nerviralo to što se stalno govori o tome šta se sme a šta ne sme prikazati. Poželeo sam da stavim prave glumce koji zaista vode ljubav. I to sam i učinio.
Da li je ta potreba za ismevanjem puritanizma proizašla iz vaše opsesije Tomasom Hardijem?
- Čitao sam Tomasa Hardija još kao tinejdžer. Jako su mi se dopale njegove knjige i zaista su ostale sa mnom i kasnije, posebno "Neznani Džud". On zapravo i nije toliko kontroverzan pisac koliko je Britanija puritansko društvo. On u knjigama, poput "Tese" i "Džuda", govori kako društvo uništava živote ljudi, jer im ne dozvoljava da ostvare svoje ambicije. Hardi piše o običnim ljudima. Nisu oni loši, a nisu ni heroji, oni se samo bore da imaju što bolji život. On te obične priče prenosi u velika, epska, melodramska putovanja. Teško ih je adaptirati, jer su prevelika. Ali ja ih volim, pa pokušavam da to učinim što bolje mogu.
