Izvor: Blic, 29.Mar.2010, 02:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Crna Gora je lična karta Petra Lubarde
U ediciji „Teorija”, Prodajne galerije „Beograd”, objavljena je monografija „Fenomen Petra Lubarde” iz pera istoričara umetnosti Zdravka Vučinića koja baca težište na period od 1947. do 1957, odnosno na rane slikareve radove.
Lubarda je imao 50 samostalnih izložbi i učestvovao na gotovo 350 kolektivnih. Podaci ukazuju da je o njemu napisano blizu 2.000 jedinica. Vučinić ističe da je do sada najpotpuniju studiju o njegovom delu napisala Olga Perović (izdanje >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Galerije „Tiodorović”, Podgorica 2004).
- O životu Petra Lubarde postoje uglavnom pouzdana svedočanstva. Nije nikakav izuzetak što je, poput mnoge dece, od malena pokazivao naklonost prema crtanju. Izuzetak je što je uprkos negodovanju svojih roditelja, crtajući zanemarivao školu. Još više iznenađuje kako je kao dečak uspevao da prati svoju prirodu - kaže Vučinić i citira odgovor koji je slikar dao na pitanje: Šta ga je navelo da svoj život posveti slikarstvu? Ispričao je da je jednom prilikom sedeo na drumu ispred roditeljske kuće i posmatrao njene obrise koji su se ocrtavali na pozadini Lovćena. Tada mu je kuća izgledala ogromna spram Lovčena. Međutim, on je znao da treba satima hodati do vrha dok je do kuće bilo dovoljno samo nekoliko trenutaka. Kasnije je ovu za njega čudnu pojavu rešavao u kompozicijama u kojima prostor slike nosi glavnu ulogu.
Vučinić smatra da taj trenutak sve kasnije objašnjava: „U percepciji sveta koji je tada otkrivao, u prikrivenom ritualu koji se odvijao na relaciji Lubarda - priroda - Lubarda, nastala su potonja traženja i nalaženja.”
Poznato je da je Lubarda nekoliko godina proveo u Parizu, tada prestonci umetnosti, ali manje i zašto se vratio u otadžbinu 1932. godine.
- Zbog velike materijalne krize koja mu je ugrozila opstanak, bez diplome, pomešanih osećanja, s nešto radova, vratio se nazad, shvativši da tamo, u Parizu, ne može da se izbori za svoj identitet. Kasnije je pričao da se po petnaest dana hranio samo hlebom i vodom. Njegov epski duh ga je bez uzbuđenja proveo pored kubizma, nadrealizma, apstrakcije... Doduše, govorio je da je poznavao moderna zbivanja u slikarstvu, „međutim, možda sam bio tvrdoglav i želio da prvo izučim ono što mi zovemo zanatom i drugo: ono što se zove savlađivanje primarne materije, to jest predmetnost. Smatrao sam da se preko predmeta može dobro ući u slikarstvo”. Lubarda kaže: „Znao sam da mi treba najmanje 20 godina da upoznam materiju s kojom ću se boriti celog života.”
Zato je po povratku u zemlju otišao u Crnu Goru i tu našao sebe.
- Nažalost, ovaj polet u njegovoj umetnosti je, sticajem okolnosti, bio prekinut. Nad Evropom su se nadneli tamni oblaci. Njih su nagovestile neke Lubardine slike. Nisu u pitanju samo motivi odranih životinja, odsečenih glava, već i tematsko zatvaranje u skučen prostor enterijera i poneke mrtve prirode na crnom fonu, gotovo proročki ukazujući na sve ono što je sledilo. U njima se mogu isčitavati ubijanja, klanja, nestajanje životnih i duhovnih vrednosti, osama, brutalnost, smrt - rečju u njih je utkana nadolazeća katastrofa - primećuje Vučinić.
Lubardin kultni rad „Zaklano jagnje”, iz 1940. godine, smatra se da je nagovestio Drugi svetski rat. I druge slike iz istog predratnog perioda, nastale koju godinu ranije, kao što su „Predeo sa kamenim mostom”, „”Rijeka Crnojevića”, „Motiv iz Crne Gore”, pripadaju opusu koji Vučinić označava kao „najuverljivije razdoblje njegovog slikarstva”.
- Čak je pobudio interesovanje Isidore Sekulić, koja je pisala da on „razgrebava boju prirodnu i boju palete i traži u tonu ton, u koloritnom tonu simbolični ton. On hoće da nadvlada prirodu u ime toga što zna slikati baš prirodu. Njegov predeo zato stoji pred nama, razdražen i agresivan, ali osvojen i savladan... Crna Gora, koja nije do tada mnogo slikana, ispada kao lična karta Petra Lubarde... „
„Umetnost ne može da cveta ako nema određenih sloboda. Umetnost ne trpi tiraniju. Ona je neposlušna. Ne dozvoljava ni meni da budem njen diktator”, govorio je Lubarda osvajajući likovnu slobodu slikajući „Bitku na Vučjem dolu, „Kosovsku bitku” i „Prvi srpski ustanak”. Jer uz predanja o bitkama se formirao. Odnosno, kako autor monografije piše: „Ta epska dimenzija čovekovog trajanja i njegova neprestana borba za opstanak našla je mesta u njegovoj umetnosti”, pozivajući se na Lubardine reči: „Da bismo gledali u budućnost, potrebna nam je prošlost. Za nova stremljenja tražimo stare potvrde, koje mogu da nam pomognu.”
