Izvor: Politika, 11.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Crkveni brak kao zajednica ljubavi
Kraljevo – Dugo se prepričava i dugo, bar među supružnicima, pamti ritual venčanja i, bez obzira na to što su poslednjih godina brak i porodica u krizi, mnogi mladi žele da to bude svečano, čarobno, jedinstveno... Stoga je sve više devojaka i mladića koji svoju ljubav žele da krunišu i u crkvi, da u momentima kada "do zvezda lete" tamo ponesu i carske krune ljubavi. No, kakva su pravila, ima li i nekih uslova koje postavlja crkva, malo ko od njih zna.
Zbog istorijskog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nasleđa, budući mladenci, nažalost, nemaju mnogo pomoći ni od starijih i zato se, poput jednog vereničkog para u selu nedaleko od Kraljeva, dešava da budu razočarani, ljuti na mesnog paroha koji, kako su nam se pomenuti mladić i devojka požalili, "nepotrebno komplikuje, zanoveta, traži da postimo, da se pričestimo, da naučimo poneku molitvu i da za naše venčanje pita celo selo"...
Stoga smo od episkopa žičkog Hrizostoma zatražili blagoslov da o svetoj tajni braka razgovaramo sa protođakonom Radošem Mladenovićem.
– Veliki značaj crkva pridaje braku – kazuje za naš list protođakon Mladenović – to je sveta tajna, ako se tako može porediti, odmah do sveštenstva. Crkva brak shvata kao zajednicu ljubavi odvojenih, slobodnih ličnosti a ne kao zajednicu polova, kao neko takvo jedinstvo dato po prirodi.
U tom smislu, kako nam je objasnio protođakon Mladenović, za crkvu je prevashodna neprikosnovena slobodna volja ličnosti i zato postoji institucija oglašavanja.
– Naime, pre bračnog ispita – dodaje protođakon Radoš – sveštenik pred svim članovima određene liturgijske zajednice javno objavljuje nameru ženika i neveste da žele stupiti u brak i to čini na tri nedeljne liturgije, pitajući vernike da li imaju neko saznanje da tu ima bilo kakvog ataka na slobodu volje, slobodu izbora budućih mladenaca. Crkvi je do toga veoma stalo, jer se događalo i ranije, a posebno u ovom savremenom dobu, da ima ucena, pretnji, drugih beskrupuloznosti... Posle ova tri oglašavanja, i kad se utvrdi da nema sumnji u tako nešto, dolazi do predbračnog ispita ženika i neveste, koji je takođe javan, i gde je osnovno pitanje: da li imaju dobru volju za brak i da li se nisu nekome drugom obećali. To se opet proverava na samom venčanju, u prisustvu kuma i starog svata, i kada se konačno utvrdi da tu nema nikakve prisile – tek onda im sveštenik stavlja venčila, krune. Oni se krunišu carskim krunama, jer, kao slobodna bića i bez ičijeg uticaja, preuzimaju odgovornost za život sveta, produžujući se u svom potomstvu.
Na naše zapažanje da je, u pojedinim parohijama, taj postupak skraćen, da nisu svuda ista pravila, protođakon kaže:
– Ranije je, u poznatom političkom kontekstu, bilo progona sveštenika i vernika. Bilo je zato i tajnih venčanja, krštenja, čak i opela koja su se svodila samo na obred. Na sreću, sada je, bar u Žičkoj eparhiji, sve više zahteva da se venčanja obavljaju u okviru liturgije, što je pravi smisao tog čina.
Našeg sagovornika upitali smo i da li je moguće crkveno venčanje kad su u pitanju osobe različite vere.
– Ako se dogodi da ženiku srce zaigra prema nevesti koja ispoveda drugi simvol vere, a krštena je u rimokatoličkoj crkvi, onda oni najpre pristupaju episkopu, traže odobrenje za takvo venčanje. Ali, pre toga, ženik i nevesta sklapaju međusobni ugovor da će decu vaspitavati u duhu pravoslavne vere. U slučaju da su inoslavni i inoverni, oni bi, po slobodnoj volji, trebalo da prime krštenje, pa tek onda da pristupe svetoj tajni braka – navodi naš sagovornik.
Protođakon Mladenović nam objašnjava i postupak za poništenje braka i ne skriva da takvih zahteva ima, ali...
– Kad se zbog toga pristupi crkvenom sudu, taj sud sve čini da primeni crkvenu pedagogiju, da uveri bračnike da je svaki povod za razvod trivijalan i glup. Želi da ih ubedi da se stabilizuju, urede, smire... Jer, potrebno je samo ljubiti gospoda Boga svog i bližnjega svog, kao sebe same – ističe protođakon Radoš Mladenović.
[objavljeno: ]
