Izvor: Politika, 20.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čovekoliki monstrum
Kad se zavese, mreže i velovi kroz koje zagledamo život, razvuku, kako to biva u teatru Romea Kastelučija iz Čezene (Italija), ugledamo svet bez čuda, po površini, spolja, čist do blistavosti, u crnom mesu, bestijalan, neizdrživo okrutan, oduran, prljav. Najzad, čovek u punoj svetlosti ogoljenosti, kao zadana, razorna biomasa, lišen svega čime ga ukrašava, ulepšava i doteruje logomasa, čovek izvan umetnosti, verovanja, znanja. Čovek psina, kučka, mračni fiziološki ponor, utihla >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << zver kakvu ni u zoo carstvu ne srećemo svakodnevno. Sitan, slomljen, ili težak i podbuo, jednako bedan i strašan, soljen i nedosoljen, zverolik i ružnolik, srodan čoveku koga svakodnevno srećemo, u sebi nosimo, ali ga, obvijenog fantazmima, svekolikom poezijom lepe duše, ne prepoznajemo. Baš je lep ovaj svet, kaže dobroćudni pesnik, koji je nestao zajedno sa istorijom i poezijom klasičnog sveta. Gde nestade proročka duša i vera Čehovljeva da će jednog dana, i posle tri stotine godina, sve biti bolje i lepše? Ništa od lepote antičkog čoveka, ništa od antičke tragedije u predstavi trupe Rafaela Sančija iz Ćezene.
Pozorište uverenja, stava, određene filozofije savremenosti, skromnog, svedenog, ali izoštrenog teatarskog jezika, voljno bez dimenzija, vertikala, retoričnosti bilo koje vrste. Suva drenovina, mučnina nad mučninama. Ništa od šekspirovskog gorostasa i diva uma - čovek je, u ovom teatru, od rođenja pa do groba, jad i beda, hladna, bezosećajna, kriminalna priroda. Batina do krvi, i preko krvi, odbija džigerice u mladosti da bi ih "jeo" u starosti! Kao da su iluzije naša druga koža, priroda. U odevanju, prepokrivanju, skriva se matična zver; u razodevanju, obnaživanju, simboličnom razotkrivanju, ukazuje se temeljno, nepromenljivo: crna rupa, biološki mrak. Izvan iluzija i tlapnji duha i njegovih boljih i gorih "prerađevina" i surogata. Scenske radnje su redukovane, formalizovane, usporene, konkretizovane, ali ne bez težnje za opštijim upućivanjima na svet i stvarnost bez muzike, bez ljudskog glasa i reči, bez ljubavi i erotičnosti, bez ljudskosti. Teški bruj i preteći šum, poneki krik u hladnoj opustelosti. Bože, da li je svekolika priča o ljubavi i ljudskosti samo laž, pusta laž!
Takva je i scena: bela, sterilna mermerna kutija u kojoj sredovečna crnkinja "isteruje glanc". U očišćenom, ispranom, odvija se ritual razotkrivanja prljavog i mučnog. Neznani junak u ovom teatru silazi sa trona; njegovo mesto zauzima neznani krivac koji u crnoj vreći za smeće završava na deponiji savremenog načina postojanja, koji je sve manje ljudski način, kako ga je zamislila, i kreirala, klasična duhovnost i metafizika. Predstava koja vas gura, i uranja, u užas ljudskog bez ljudskosti, bez iluzija i hipoteza, bez snova, bez fantazama, čudesa, zavodljivosti. Pozorište koje stvarnost uobličava izvan konstelacija smisla, bez nade da čovek bude nešto drugo nego što jeste, ljigava, ili ohola, beslovesna zver. Kao da ovaj teatar, i ova predstava, preuzimaju živu ideju da je čovek neprepoznatljiv, osim u svojoj početnoj biomasi. Svet je čist kao savršen zločin!
U veku koji obiluje nasiljem, sofisticiranom pojednostavljenošću, ubitačnom efikasnošću, u svetu ludo bogatom, i eksplozivno siromašnom, u svetu razvikano demokratičnom, a punom svih vrsta nejednakosti, podvojenosti, rasparenosti i nadređenosti, u ovakvom svetu, reč greh je u retkoj upotrebi. Greha nema, jer nema duha, pa zločin i prestup gube moralne, psihološke, društvene dimenzije i obeležja, pa jedva da nešto znače i predstavljaju, jedva da se uočavaju. Zločin više nije iznenađenje, prekid, šok.
I reprezentativni zločini jedva da izazivaju zaprepašćenje, pa šta su, onda, vaša stradanja, stradanja malog čoveka, i šta su zlodela ovog istog malog čoveka, o čemu je, zapravo, u predstavi trupe iz Ćezene reč. Zato što nema osećanja, nema ni osećanja greha. Čemu se još može pridati značaj! Šta nije srozano, umrljano, okrvavljeno! Sitost do iznemoglosti, do ispoštenosti! Patetika je, najzad, nemoguća. Umri da te iznesemo! Čemu suze, čemu bol, odavno piše na zidu ispod mog prozora. Ne pomaže, kako ovaj neznani pesnik preporučuje, alkohol, ali, možda, valja imati na umu, iako se od toga ne živi, da, kako ova predstava sugerira, svakako, postoji onaj koji ubija i ubijeni, onaj koji muči i biva mučen!
O tome dragi prijatelju iz Kožetina govori predstava "Brisel #4" za koju ti, iako si me molio, ne mogu izričito reći, da li je dobra, ili nije, da li mi se sviđa, ili ne. Postoje istine koje ne staju u da ni u ne, već se ljuljaju između. Ovog puta nema šta da ti se sviđa, ili ne sviđa: udaraju ti, prijatelju, šamare da otvoriš oči, i čuvaš se te zveri koju u sebi nosiš, i ti i ja! Budi pozdravljen u svom miru, u svom, prividno, idiličnom Kožetinu.
[objavljeno: ]
