Izvor: Politika, 29.Jan.2014, 23:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čovek svog vremena, za sva vremena
Sto petnaest godina od rođenja, sedamdeset pet godina od ubistva narodnog lekara Dragiše Mišovića
Sto petnaest godina je proteklo od rođenja dr Dragiše Mišovića, ali to ne mora da bude razlog da se podsećamo na njegov ne tako dug životni put. To ne mora da bude ni njegova politička aktivnost, okončana nasilnom smrću pre tačno 75 godina.
Doktora Mišovića se danas možda najviše treba sećati zbog njegovog socijalnog poslanstva narodnog lekara u okruženju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << bede i obespravljenosti.
Dragiša Mišović je rođen 1898. godine u čačanskom predgrađu Kulinovci, u to vreme selu na obodu tipične srbijanske varoši. Blizina grada i usmerenje ka povrtarstvu omogućilo je porodičnoj zadruzi Mišovića da bude za ono vreme „dobrostojeća” i da svoju mušku decu, ako su za to imala interesa, školuje.
Tako je Dragišu Prvi svetski rat zatekao kao učenika čačanske gimnazije. Pred austrougarsko-nemačkom ofanzivom 1915. on se priključuje odredu dobrovoljaca koji su, neiskusni i neobučeni, ubrzo razbijeni i u rasulu krenuli ka jugu.
Igrom slučaja, Dragiša je usput naišao na svog dosta starijeg brata od strica Milutina i zajedno s njim kreće put Skadarskog polja, Skadra i luke San Đovani.
U prelazu preko Albanije Dragiša dobija tipičnu bolest za slabo uhranjene i iznemogle – tuberkulozu, pa ga Francuzi prebacuju u Marselj. Nakon lečenja po francuskim bolnicama, u leto 1916. nastavlja školovanje u novoosnovanoj srpskoj gimnaziji u Nici gde će iduće godine maturirati kao drugi u rangu od 600 polaznika.
Zahvaljujući ovom uspehu, sa još 25 stipendista srpske države upisuje se na medicinski fakultet u Bezansonu i tu se priključuje francuskim levičarima.
Dragišinom levičarskom opredeljenju snažno je doprinela posleratna situacija u Evropi, u kojoj je, uz naglo bogaćenje buržoazije i ratnih profitera, a rast nezaposlenosti, teret obnove pao na leđa radnika i seljaka.
U odnosu na Kraljevinu SHS, njegova kritika je bila uperena ka režimu koji se obilno koristio policijom u suzbijanju političkog organizovanja proletarijata. Za kaznu, država mu ukida stipendiju i on se vraća u rodne Kulinovce, da bi iduće 1921. godine, uz pomoć porodične zadruge, nastavio studije medicine na Karlovom univerzitetu u Pragu.
Nakon promocije u Pragu, Medicinski fakultet u Beogradu Dragiši nostrifikuje diplomu u januaru 1926. i od tada on postaje poznat kao dr Mišović. Želja mu je bila da radi u čačanskoj bolnici, ali se lekarski kolegijum tome usprotivio, smatrajući ga politički nepodobnim.
Umesto rada u bolnici poslat je u Makedoniju na višemesečnu vojnu vežbu. Ova prepreka ga nije obeshrabrila i on otvara svoju privatnu ordinaciju, prvo u rodnoj kući u Kulinovcima, a zatim u Čačku.
Živeo je skromno, ispod uobičajenog standarda „gospode doktora”, vrata ordinacije držao je otvorenima za one kojima je lečenje bilo najpotrebnije, a koji su do njega najteže mogli doći. Mnogima u stisci i siromaštvu nije naplaćivao usluge, najugroženijima je kupovao i lekove.
Svoje levičarsko opredeljenje u potrazi za socijalnom pravdom dr Mišović nije prikrivao u javnim nastupima. S druge strane, njegov ugled „našeg doktora”, ne samo kod gradske sirotinje i pauperizovanih seljaka već i kod većine sugrađana, nesumnjivo je doprinosio promociji ciljeva i interesa ilegalne KPJ, kojoj je pripadao.
U tom smislu je imao značajnu ulogu u izborima za Narodnu skupštinu 1938, kada je partija videla šansu da kroz stranke socijaldemokratske orijentacije uđe u parlament.
Režim se ovome odlučno suprotstavlja, pa tako zabranjuje Stranku radnog naroda u osnivanju, a beogradski deo njenog inicijativnog odbora hapsi. I Dragiša Mišović bio je član ovog odbora i zato se povlači u ilegalu.
Nakon dva meseca skrivanja, 16. januara 1939, on se, međutim, dobrovoljno, zajedno sa advokatom dr Ivanom Ribarom, prijavljuje Sudu za zaštitu države u Beogradu. Umesto očekivanog sudskog postupka i istražnog zatvora, njega predaju Svetozaru Vujkoviću, inspektoru Antikomunističkog odeljenja Uprave grada.
Te iste večeri dr Mišović je prebačen sa teškom povredom glave u Opštu državnu bolnicu u Beogradu, gde, ne dolazeći svesti, dva dana kasnije i umire.
Prema policijskoj verziji, Mišović je preminuo od povreda zadobijenih u sudaru tramvaja i policijske „crne marice”.
Vremenska razlika između sudara i primanja dr Mišovića u bolnicu, kao i izjave svedoka sa lica mesta, govore da je on nakon sudara drugim vozilom bio prebačen u policiju, gde ga je Vujković podvrgao svom metodu saslušavanja koji je podrazumevao i stezanje glave čeličnim obručem.
Vest o smrti dr Mišovića primljena je u šoku. Likvidacije protivnika režima nisu bile novost, ali su ranije u pitanju bili uglavnom profesionalni revolucionari, ljudi skriveni u ilegali i za mnoge anonimni. Dr Mišović je bio u pravom smislu te reči javna ličnost sa humanim delom koje je natkrililo njegovu političku aktivnost.
Nesumnjivo je da je partija iskoristila pogreb dr Mišovića 20. januara 1939. kao priliku za politički nastup u javnosti. Iza venaca i oproštajnih govora stajali su uglavnom njeni članovi.
S druge strane, tu je bila beskrajna povorka u mimohodu kraj njegovog odra u kući – ordinaciji i nezapamćeno velika pratnja, u kojoj je bilo više od 15.000 ljudi iz Čačka i okoline i mnogih gradova Srbije, u gradu koji je u to vreme imao tek nešto više od 13.000 žitelja.
Bila je to i manifestacija oslobađanja iz sfere političke borbe i vraćanja narodu njegovog doktora i tribuna.
Miloš M. Mišović, Milomir – Mikan Marinović
objavljeno: 29/01/2014
