Izvor: Politika, 21.Feb.2014, 16:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čovečanstvo u nama
Vredi li biti dobročinitelj, i ako već jesi, treba li to da bude van očiju javnosti? Ja nemam dilemu, dobra dela na – videlo! Za nauk i podsticaj
Nedavno je na ovim stranicama reditelj Goran Marković pokrenuo temu dobročinstva, empatije, humanosti u ovo vreme surovosti i zla. Markovićev tekst „Dobročinstvo, oprez“ višeslojna je analiza onog što se podrazumeva pod vrlim delovanjem ljudskih bića. Vredi li biti dobročinitelj, i ako već jesi, treba li to da bude van >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << očiju javnosti? Ja nemam dilemu, dobra dela na – videlo! Za nauk i podsticaj.
Koji dan kasnije u svečanoj dvorani Skupštine grada održana je jednostavna, a veličanstvena po sadržaju, ceremonija posvećena ljudskoj plemenitosti i hrabrosti. Pedeset i jedna godina je prošla od kada je hrabri električar Maksim Stanojević, u katastrofalnom zemljotresu u Skoplju, 1963. golim rukama kidao strujne kablove kako bi sprečio još jednu katastrofu – požare! Ovaj podvig do tada nepoznatog Maksima bio je i početak jedne akcije koja traje i danas. Tada su beogradske „Večernje novosti“ ustanovile nagradu za najplemenitiji podvig godine. Tri hiljade najhrabrijih ljudi je u ovo pola veka izvedeno iz anonimnosti. Priznanje je odavno nadraslo i list i grad i zemlju u kojoj se dodeljuju plakete, bez sponzora i novčanog iznosa.
Odnedavno je na Javnom servisu novinar, autor emisije „Da, možda, ne“ Olivera Kovačević uvela novi prilog – podvig nedelje. Taj segment emisije je dobrodošao kontrapunkt već zamornim temama političkih kolopleta i njihovih uglavnom istih protagonista. Ta nova lica, prepuna dobrote, harizmatično isijavaju lepotom duha. Toliko da prethodni gosti, najčešće političari, bivaju kao „poklopljeni“ ovom lepšom dimenzijom života, ostajući u senci svojih sitnih, sitnopolitičkih i merkantilnih interesa i praznih obećanja. Reči, reči, reči nigde dela, što bi rekao pesnik Matija Bećković.
A on, predsednik žirija za najplemenitiji podvig godine, Bećković, tvrdi da se za ovih pedeset godina, na spisku dobitnika nije našao ni jedan – političar!
Ovi ljudi-heroji su iz nekog drugog „filma“.
Sedamnaest heroja u 2013. skromno je koračalo, u pratnji hostesa iz dna sale, kroz špalir, nas okupljene publike i novinara, ka malom „oltaru“ gde su stajale povelje. Pre nego što su zakoračili na crveni tepih, na video-bimu prikazan je o svakom od njih film od dva-tri minuta. Tekle su mi suze, i ne samo meni, zašto kriti?! Jer, negde duboko u sebi se postidite, preispitujući se da li biste se i sami usudili, da li biste oklevali, da li biste s diplomom fakulteta i izgledom lepotice s naslovnice, kao što je Snežana Andrić, prihvatili da u nekakvoj planinskoj zabiti budete učiteljica i da pri tome, svakog dana, svojim kolima, po snegu i ledu, po blatu i kiši, sakupljate svoje đake, njih osmoro, nejaku sirotu dečicu, po selima i udžericama i da ih vozite u jedinu školu, na svoje časove!? I sve to uz razoružavajući osmeh i optimizam! Da li biste potpisali, kao porodica Mijailović iz Beograda, da lekari uklone veštačko održavanje života vašeg, u saobraćajnom udesu stradalog deteta kome spasa nema, i njegove organe date drugima i tako spasete čak – četiri života! Ti očevi, te majke, braća, drugari, ti heroji koji su skakali u provalije da spasavaju živote stradalih u saobraćajnim nesrećama, uskakali u ledenu vodu reka da izvuku davljenike, ti osmogodišnjaci koji su tako rano poneli teško breme života brinući o teško obolelom roditelju, ili kao kada mali, desetogodišnji „roker“ Nikola Ranković Džoni, koji je i sam, zbog oštećenog zdravlja iskusio šta znače donacije za skupe operacije, kada sa gitarom organizuje humanitarni koncert za teško obolelu, šestogodišnju Lanu, za njeno lečenje u Rimu... A tek četrnaestogodišnji Nikola Ječmenica, koji je sigurne smrti spasao druga da ne izgori! Došli su obojica, zagrljeni, i spaseni i spasilac.
Ima i drugačijih podviga. Nikšićanin Svetozar Ćiraković, profesor srpskog jezika, kada je u nikšićkoj gimnaziji dobio otkaz jer nije želeo da se odrekne srpskog jezika, odlučio je da putuje i nastavi da drži časove srpskog u – Albaniji!
U publici je bio i otac Petar Lukić. Starešina Saborne crkve u Beogradu, omiljen naročito među članovima Narodnog pozorišta u Beogradu gde svake godine za slavu Sv. Jovana drži neponovljive propovedi. Rekao je na koktelu kako bi trebalo da bar Javni servis posveti jednočasovnu emisiju ovim ljudima, da vide gledaoci „i neki drugi rijaliti“, onaj koji navija za moralnog, dostojanstvenog čoveka.
A sada, rečenica iz naslova.
Dobitnik Zlatne plakete, najplemenitiji čovek Goran Sladojević, skromni građevinski radnik iz Badovinaca, rizikovao je život spasavajući četvoricu komšija koji su upali u jamu za kišnicu. Gušili su se zbog podzemnog gasa. Goran se nije dvoumio. Skočio je u rupu i počeo da izvlači onesvešćene. Spasao je svu četvoricu sigurne smrti! U jednominutnom video-prilogu, ovaj skromni, koščat čovek rekao je jednu, jedinu rečenicu, kako je normalno da „svako ko ima malo čovečanstva u sebi, treba da pomogne drugom u nevolji“. E, ta reč, čovečanstva umesto – čovečnosti– gotovo filozofski je izašla iz duše i srca ovog građevinskog radnika koji etiku nosi u sebi. Zaista, tako je jednostavno da ako imamo „čovečanstvo u sebi“ postajemo i bolji ljudi. Te večeri, u TV dnevnicima cela ova priča o sedamnaest heroja sabijena je u jednoipominutne priloge. Udarne vesti, kao i obično, dobili su neki drugi „heroji“.
Novinar
Mirjana Radošević
objavljeno: 21.02.2014.
