Izvor: B92, 05.Nov.2005, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
"Ćosić - Drnovšekov" plan
Čini se da niko brže od Srba nije prošao put od mitskog (arhetipskog), do virtuelnog (nadrealnog). Prvo je mit, u njegovoj kafanskoj interpretaciji, i samim tim kompromitaciji, ponuđen kao rešenje, da bi danas, nakon sunovrata takvog nauma, sve nade bile položene u ono virtuelno - "više od autonomije, manje od nezavisnosti" - gde je strategiju teško razlučiti od konfuzije i blefiranja. Ne bi da banalizujemo stvari, ali po toj državnoj "strategiji" pozicija Srbije bi na Kosovu bila >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << slična poziciji Srbije na Marsu. U smislu suvereniteta, naravno. Naime, na Marsu se jedan toponim završava na "ić". To je "Milanković" - krater koji je 1973. dobio to ime po čuvenom matematičaru i astronomu Milutinu Milankoviću, jednom od najvećih Srba u istoriji. Ali, to u smislu suvereniteta Srbije na Marsu ne znači ništa. Slična situacija bi bila i kad bi po državnoj pregovaračkoj mantri faktička albanska nezavisnost, u virtuelnoj sferi tolerisala fiktivni srpski suverenitet.
Ipak, postoji jedna tačka racionalnosti gde se mitsko i nadrealno podudaraju, bar u toj meri da duhovni toponimi imaju i kakvu-takvu demografsku činjenicu. Još nedefinisani "atoski model" u sebi nudi argumente koje teško da mogu osporiti i najostrašćeniji pobornici priznanja tekovina albanske "intifade". Na Kosovu, za razliku od Marsa, ipak postoje srpske crkve i manastiri, kao najjači pregovarački argument. Svaki nacionalizam je po svojoj biti iracionalan, a samim tim i destruktivan. Albanski se tu ne razlikuje od ostalih. Da je drugačije, veterani OVK bi makar posle onog martovskog pogroma nad Srbima, uvideli da im je za nezavisno Kosovo najpametnije da budu ktitori, a ako treba i freskoslikari. Kao što je i Srbima bilo pametnije, zbog sudbine Republike Srpske, da sazidaju po koju džamiju nego da na njihova zgarišta i temelje dovode krmače. Ovako, kad su "standardi" još jedna ofucana reč u nizu, nezrelost albanske strane je nešto što čak ni moćne lobističke grupe ne mogu tek tako da kompenzuju i ignorišu.
Pred početak pregovora već postoji katalog fraza i rešenja, uključujući i ona senzacionalna. Ali, i tu je kartografski manevarski prostor sužen. Kako nam kažu neki od potencijalnih srpskih pregovarača, danas je maltene nepristojno pred međunarodnim akterima pomenuti moguću "trampu" i kompenzaciju tipa - Republika Srpska za Kosovo. Ali, i dodaju, da je Srbija izgubila veliku šansu da zarad jednog gubitka, i to virtuelnog, dobije psihološku prednost za Kosovo. Pre neki dan je i iz okruženja bivšeg evropskog komesara Krisa Patena stiglo priznanje da je Državna zajednica Srbije i Crne Gore virtuelna, a da je Srbija stvarnost. Odlazak Crne Gore iz ionako virtuelne tvorevine, u međunarodnoj zajednici bi pre stvorio utisak još jednog "gubitka Srbije", nego trijumfa Crne Gore. Takav utisak bi, smatraju neki, probudio više "sažaljenja" za srpsku stvar na Kosovu. Pa, makar ona donekle i bila virtuelna. Ovako, zvanična Crna Gora ne odmaže, ali i ne pomaže. Bar sa diskretnim stavom da je Kosovo "unutrašnji problem Srbije".
U psihologiji je regresija nezgodna stvar. Ima likova kojih se danas niko više i ne seća. Na primer, ko se još seća Satiša Nambijara, prvog komandanta "plavih šlemova" na ovim prostorima? Ima i onih posrednika koji su ostali u pomalo simpatičnom sećanju, kao lord Karington ili Kutiljero, recimo. Holbruk i Ahtisari izazivaju takođe specifične psihološke reakcije. Po beogradskoj čaršiji se još prepričava navodno Ahtisarijevo "riziko" objašnjavanje na Miloševićevom stolu šta će se desiti ako ne potpiše kapitulaciju. I to što je Austrija mesto pregovora, nekome u Srbiji deluje sumnjivo. Sumnjivo je i to što je slovenački predsednik Janez Drnovšek "istrčao" sa "nezavisnim Kosovom", s obzirom na nečiju "regresiju" na "Cankarjev dom". Ali, u slučaju Kosova ponekad i najčudnija eklektika može dati racionalnu platformu. Kao sinteza nečega što se u nedostatku boljeg termina može nazvati šansom "Ćosić-Drnovšekovog plana". U razradi svog plana koju je prosledio i Kofiju Ananu i Havijeru Solani, Drnovšek sugeriše upravo "manastirsku autonomiju". Pored "manastira sa pripadajućom teritorijom pod jurisdikcijom Srbije", ili neke vrste "eksteritorijalnog statusa" za najveće srpske kulturne, verske i istorijske spomenike, Drnovšek govori i o "efikasnom povratku" Srba, "u zgusnutim naseljima oko manastira". Možda to nekom deluje kao getoizacija, ali koji bi to Srbin prošao pored svog manastira i došao da počne novi "multietnički" život u Drenici, ili tamo gde je priča o "održivom povratku" danas ništa drugo do cinizam?
Dovoljno je pročitati poslednju knjigu Dobrice Ćosića o Kosovu, pa videti da tu ima i nešto od Drnovšeka. Doduše, možda ne intelektualne apologije mirenja sa sudbinom, ali "atoskog modela" i kompromisa istorijskog i etničkog prava, sigurno ima. Ukršten, u sintezi sa Drnovšekom, Čosić gubi balast patetičnog defetizma, ali zato njegova teza o "oslobađanju" Srbije od Kosova dobija na funkcionalnosti. Ako već Ćosić zbog odsustva legitimiteta ne može da predvodi srpski pregovarački tim, to ne znači da nema neke istorijske pravde u tome da njegova kosovska upitanost, sa i dalje velikim (para)političkim autoritetom bude na sudbinskom testu istorije. A, sudeći po prebacivanju vrućeg krompira iz ruke u ruku, i kalkulacija "a, šta ako ja moram da potpišem?", čini se da bi delije iz izvršne vlasti, najsrećnije bile kad bi nekako Rasim Ljajić mogao da preuzme i ovu odgovornost.
Održana je još jedna donatorska večera za hram Svetog Save na Vračaru. Dobro, na takvom mestu možda i ne priliči da se govori o evroatlantskim integracijama, ali to ne znači da je utisak o farisejstvu manji. U odnosu i na srpsku sirotinju, i kosovsku čamotinju. Uprkos nečijim dobrim namerama. Da je tranzicija "udarnički" shvaćena, hram bi već bio i oslikan. Amfilohije je na donatorskoj večeri koju je Đinđić pravio istim povodom, rekao da i "hram gradi nas". Naravno da nije mislio na onu "mi gradimo prugu - pruga gradi nas", jer da je danas "omladinskih radnih akcija", ne što bi hram odavno bio gotov, već i što bismo rešili pitanje navijača. Efikasnije nego što je Margaret Tačer smirila engleske huligane posle Hejsela.
