Izvor: Vesti-online.com, 09.Mar.2013, 13:00   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Čitulja za Čavesa

- Au, majku mu, kako njega zaboravih! Lupi se predsednik Toma po čelu da su mu svici zaigrali pred očima, pa potpisa ukaz kojim se pokojni Ugo Čaves, venecuelanski El Komandante, posthumno odlikuje. Da je srpski El Prezidente čitao bar malo novine, video bi da Ugo neće dugo, pa bi pretekao strašnu vest.

Milan Jovanović

Toma je biranim rečima, kako samo može ponosni, pitomi, ali nadasve revoluciji sklon Šumadinac, izrazio saučešće narodu Venecuele. Pridružili >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << su mu se premijer Dačić i radikali, ostali nisu hteli da se zameraju Amerikancima, za koje sam Ugo svojevremeno ne baš biranim rečima utvrdi da su đavolji narod, a američki El Prezidente - Sotona lično.

A, da, umalo da zaboravim: Vuk Jeremić je odlučio da dodatno zabode Amerima prst u oko pa je u svojoj Generalnoj skupštini, a usred njihovog Ist Rivera, zakazao komemoraciju El Kaudilju, po srpski - vojskovođi.

Na tom istom mestu je Čavez 2006. godine, izašavši za govornicu dan posle tadašnjeg američkog predsednika Džordža Buša, rekao:

- Ovde još smrdi na sumpor. Izgleda da je ovde juče bio sam Đavo i govorio da je ceo svet njegov.

Za to vreme državni vrh trči po Evropi i moljaka ne bi li isprosio Datum Naš Nasušni. Između ostalog, pokušava da odobrovolji namrgođene Amere da nam dignu rampu, da malo pritisnu kosovskog Frankenštajna i udele nam milostinju u vidu fantomske severne zajednice opština, pod šiptarskim suverenitetom.

Smejasmo se Borisu i njegovoj tezi o četiri stuba spoljne politike koji se slažu kao rogovi u vreći, a dočekasmo još žešću šizofreniju: Vučić se ljubi sa Nacionalnom gardom Ohaja, a Toma deli ordenje celom pokojnom Sovjetskom savezu.

Jedni uveravaju Zapad da boljeg saveznika, ne na Balkanu nego ni u Vaseljeni, od Srbije nemaju. Drugi, pak, pokušavaju da oraspolože druga Putina, jer je Vladimir Veliki očevidno ljut što odbrana Kosova spade na Ruse. Pa se čak pomalko i kaje što nas je pripustio u Južni tok.

Sa stolice na stolicu, dok zadnjica ne zaboli...

Tako se potpuna konfuzija u srpskoj spoljnoj politici nastavlja nesmanjenom žestinom. Razočaran valjda što je Aleksandar Vučić, poznatiji kao Eliot Nes, uz sve ostale funkcije preuzeo i šefovanje diplomatijom, navodni ministar spoljnih poslova Ivan Mrkić Hrvatima velikodušno obećava povlačenje tužbe za genocid.

Zagreb mi je jasan: njima "dobrosusedski odnosi" trebaju ko 'lebac, bez toga nema prijema u Evropu. Sa tužbom se u taj raj ne može. Ali, otkud tolika Mrkićeva galantnost, s kog je Marsa taj čovek pao i ko mu je, uopšte, dozvolio (ili naredio) da se igra sudbinom stotina hiljada prognanih nesrećnika?

U međuvremenu, picopevac iz Banskih dvora, poznatiji kao Ivo Josipović, posprdno reaguje na Mrkićeve tvrdnje da je blizu susret dva predsednika. Kaže Ivo, teške rane koje ostaviše Tomine reči na račun Hrvata još su tak' bolne, moraju da zarastu...

Nek se Tomek strpi, a Ivek da ne trči pred rudu, poručuje Josipović i deli lekcije i šamare nikad kilavijem Beogradu.

Pa, šta ćemo sad, braćo Srbi? Kako se iskobeljati iz ove šizofrenije u koju su nas uvalili pametnjakovići bez grama mozga?

Prosto: poslušati Koštunicu. Zahvaliti se Evropi na truloj šargarepici, Kosovo na duboko zamrzavanje do daljeg, dok ne dođe neka nova 1912. godina - i čekati. U suprotnom, odoše redom jug, Vojvodina, Sandžak, jednog dana i Beograd. Neće nam prijatelji iz Brisela i Vašingtona ni kamen na kamenu ostaviti nastavimo li da puzimo, šenimo i cmizdrimo pod njihovim čizmama.

Nemamo naftu, ni Čaveza, ali ni drugog puta da opstanemo. Strpljen - spasen.

Nastavak na Vesti-online.com...