Izvor: Politika, 20.Jun.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čitaoci pišu: misterije Lahora
Kada bi rasterali smog i prašinu koja okružuje grad Lahor, video bi se jedan veoma zanimljiv i privlačan grad u kome se prepliću prošlost i sadašnjost i daju mu posebnu čar. To je glavni grad pakistanskog dela Pendžaba i drugi grad po veličini u Pakistanu. Prema proceni, ima oko 6,5 miliona stanovnika.
Lahor je grad pesnika, umetnika i centar filmske industrije koja nosi naziv Lolivud. Poznat je po brojnim institucijama za obrazovanje jer studenti iz celog Pakistana dolaze ovde >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da studiraju. Arhitektura grada je mešavina stilova mogulskih vladara, gotike i viktorijanskog perioda.
Grad je osnovao princ Loha, sin Rama Čandre, oko 1000. godine p. n. e. Od 1021. godine nove ere glavni je grad Gaznavidskog carstva, a posle pada ovog carstva razne muslimanske dinastije, poznate kao Delhijski sultanat, vladale su Lahorom. Najveći uspon grad doživljava dok je bio u sastavu Mogulskog carstva od 1524. do 1752. godine. U tom periodu sagrađena su mnoga zdanja koja danas predstavljaju najveće atrakcije za turiste. Zatim Siki vladaju Lahorom, posle njih grad prelazi pod vlast britanske krune, sve do stvaranja države Pakistan 1947. godine.
Tvrđava u Lahoru sagrađena je u periodu od 1560. do 1673. godine i obuhvata brojna zdanja u kojima se odvijao život mogulskih vladara. Ulaz ("Almagiri ulaz") sagradio je Akbar Veliki 1560. godine, tu se nalazila sala za audijenciju sa 40 stubova, kuća sa odajama za caricu, prelepa mesta za kupanje i mesta za uživanje; najbolje sačuvana je Palata ogledala, koju je sagradio sin Džahangira, Šah Džahan, a jedno od sačuvanih mesta je i Biserna džamija.
Neka zdanja sagrađena su i zahvaljujući jednoj od interesantnih žena tog vremena Nur Džahan. Prelepa Persijanka samo jednim pogledom zavela je sina Akbara Velikog, Džahangira i od dame iz harema postala mu je supruga. Bila je veliki esteta, volela umetnost i lepe stvari, i zaslužna je više nego njen suprug za prosperitet Mogulskog carstva.
Poslednji mogulski vladar Aurangzeb sagradio je 1674. godine Badšahi džamiju. Džamija je od belog mermera i crvenog kamena i ukrašena je freskama. Ogromno dvorište džamije može da primi 60.000 ljudi.
Jedno od zanimljivih zdanja je i grob Nur Džahan, u prevodu Svetlo sveta – ime koje je dobila od supruga. Posle smrti supruga morala je da prepusti tron njegovom sinu Šah Džahanu, koji se plašio njenog velikog uticaja. Do smrti, 1645. godine, živela je u Lahoru zajedno sa ćerkom.
Zanimljivo je zdanje Minar-e-Pakistan, koje se nalazi u parku Ikbal: kula, za koju se pretpostavlja da je bila inspirisana Ajfelovom kulom, značajna je kao mesto okupljanja Muslimanske lige koja je 1940. godine odlučila da se osnuje nezavisna država Pakistan. Van grada nalazi se Šalamar vrt: to je tri reda terasast vrt, ukrašen mermernim paviljonima, bazenima, vodoskocima i fontanama; sagradio ga je sin Džahangira, Šah Džahan.
Muzej u Lahoru, čiji osnivač je otac pisca Radjarda Kiplinga, sadrži zanimljivu kolekciju budističke umetnosti iz Gandara perioda, islamske umetnosti, kaligrafije, stare rukopise, oružje, nošnju i nakit.
Pomešati se sa stanovnicima u bazaru, osetiti mirise začina koji se prodaju, slikati zanimljive likove koji vam se ljubazno smeškaju, verovatno je događaj koji se ne zaboravlja. Muškarci vole da se slikaju: ispred mesta gde nude robu, dok pripremaju hranu, ili dok spremaju čaj; koriste zanimljivu pozu na kojoj bi im mnogi Evropljani zavideli, poza –sedenje na petama. Verovatno ne pate od bolesti od kojih boluje savremeni svet.
Jedna od karakteristika stanovnika je da retko ko nosi naočare, možda vide sve oko sebe na način koji im najviše odgovara, u ružičastoj boji. Bez neprijatnosti možete i sami u obilazak grada; brzo ćete naći zajednički jezik sa taksistom koji će vas odvesti na željeno mesto, u skromnom malom taksiju, u koji jedva uspete da se ugurate. Čini se da su mnogi od njih naučili engleski jezik koliko je potrebno da strancima ispune želje.
Retko ćete videti osobu da prosi, iako je Pakistan jedna od mnogoljudnijih zemalja, i veoma siromašan.
I muškarci i žene nose tunike, muškaraci u tri boje – beloj, plavoj i sivoj, retko crnoj, kod žena preovlađuju različite boje; videćete lepotu ženskog sveta koja vam je dostupna u lepim izražajnim očima i zavodljivom osmehu. Neke žene se od neželjenih pogleda spoljnog sveta skrivaju ispod gurke, mogu biti i pokrivene čadorom. Videćete svuda osmeh na licima, a neki će vas u kratkom razgovoru pozvati da pođete u njihovu kuću na ispijanje čaja.
Grad je pun mistike, i nije čudno da je ovde pisac Kipling dobio ideju da napiše roman "Kim". U jednom od stanovnika Lahora kao da sam i ja fotoaparatom oživela taj zanimljivi lik iz romana o Kimu, koji se odjednom stvorio ispred mene sa štapom u ruci i dečakom pored sebe.
[objavljeno: ]
