Izvor: Vesti-online.com, 16.Mar.2013, 13:00   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Cirkus u ludnici

Poštovana gospodo, posle kratke ali uspešne turneje po Evropi, cirkus je opet u vašem gradu! Krotiteljka Keti je, čujemo, zadovoljna, alal vera Olivera, blago nama s vama, braćo cirkuzanti.

Milan Jovanović

Šta smo videli na malim ekranima naših TV prijemnika, gledaj 'vamo Stanislave, majku li ti seljačku! Gledaj 'vamo da ne bude posle šta je rek'o Toma, šta je rek'o Ivica, a šta nije rek'o Aca.

Gledao Stanislav, majku li mu seljačku, i ništa mu >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << nije bilo jasno. Toma reče da je sa krotiteljkom dogovoreno da Tači popusti, Ivica na to dodade da od dogovora, bogme, ništa biti neće, jer se Srbija nije, niti će saginjati zbog tamo nekog Datuma. I još reče da Amerika, majku li joj američku, drži stranu Tačiju, ko da joj nije dosta što je za njega ratovala i istresala onolike bombe.

Pogleda Stanislav u Acu, čekajući da Gospodar Vučić presudi, ali on ćuti, nekako kameno ozbiljan, reklo bi se čak i zblanut, kao da ga je krotiteljka pozvala u krevet, a ne na tzv. pregovore. Pomisli Stanislav: da njemu, naopako, nije Keti dopala?! Da l' se zato smejulje ova ostala dvojica, kao Ciga pred kadijom što je progutao ukradenu drenjinu naslađujući se nevoljom sledećeg osuđenog što je ukrao bundevu?

Džaba Stanislav gledao u ekran, pažljivo gledao i zapisivao umne reči Tome i Ivice, ništa nije razumeo. Ko je kome popustio, ko je koga preveslao, šta to mi dobismo, a oni izgubiše i kako to da za Sever važi kasapistanski ustav, a Kosovo je Srbija?

Pošalji blesavog u svet, pa sedi i plači...

Za to vreme, baba babi oči vadi, a direktor tog paklenog staračkog doma ne nađe za shodno da obavesti javnost. A, gde ćeš tačnije i crnje simbolike trenutnog stanja u Srbiji nego što je to kopanje očiju dve jadne starice. Zar ne liče na mnoge od nas, podeljene na poludele očajnike i bespomoćne žrtve, a svi zajedno plen bahatih, moćnih, beskrupuloznih učesnika kopaoničkog Biznis foruma i njihovih mentora, od milošte zvanih ministri.

Kako u jednoj velikoj ludnici, gde roditelji ubijaju decu, a deca roditelje, gde mališani odrastaju na kori hleba i vodi i sanjaju igračku, gde visokopozicionirane, podgojene lopuže defiluju pred gologuzim narodom, kako u toj ludnici da iko misli na nešto uzvišenije od golog života?

Na Kosovo, na primer.

Svuda oko Srbije vri. Bugari strmeknuše svoju vladu zbog skuplje struje, a mučeni Srbin strepi pod senkom otkaza na poslu za koji platu prima kad se gazda seti. Davno je prošlo vreme kad smo imali snage da izađemo na ulicu, da pokažemo zube. U međuvremenu smo obezubili rušeći stare vladare i dovodeći nove, nadajući se, uzalud, boljem.

Što više menjamo, sve je više isto, svako novo jutro budimo se kao u Danu mrmota, uz istu pesmu lešinara koji vladaju Srbijom. Nova/stara imena, nove/stare laži, sve mi to vidimo i znamo, ali džaba. Nesta snage.

Zbog toga se i čudim ovim grčevitim i očajničkim pokušajima da se izdaja Kosova pokaže kao pobeda. Čemu sve te izjave mimo zdrave pameti kad ih više niko i ne sluša? Čega se ta naša čuvena trojka Apokalipse boji? Glasa naroda?

Kakvog glasa? Kog naroda?

Taj narod gleda kako da preživi, sa strahom posmatra decu dok spavaju, misleći šta će jesti sutra. Taj strah je sada jači od svega, od gneva i od pobune, ali dođe onaj trenutak kada vulkan proradi, kada se pita: Dokle više, bando!

Zato, ne gubite vreme, gospodo cirkuzanti, na uvijanje u oblande, nego lepo priznajte da ste izdali Kosovo. Ne čekajte erupciju. Možda će vas sada manje boleti.

Možda...

Nastavak na Vesti-online.com...