Izvor: Politika, 08.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ćirilov kroz vekove
Knjiga Jovana Ćirilova "Svi moji savremenici" je zapravo veoma iscrpna autobiografija. Ispisujući portrete njemu (i ne samo njemu) bitnih ljudi koje je imao sreću da upozna izbliza, on sklapa vlastiti životopis. Ne zna se da li je neko uopšte pokušavao da priredi monografiju Ćirilov, ali još uvek je nema. Ako entuzijasta i postoji, možda se nada da će najpre sam biti objekat Ćirilovljevog portretisanja. Ne čudi, jer pored 199 uknjiženih srećnika, Ćirilov navodi desetine neobrađenih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << imena iz čekaonice njegovog memoarskog opusa. A stalno pristižu novi kandidati... Moguće je da među izostavljenima ima značajnijih i korisnijih, ali treba razumeti, nije svaki život zanimljiva priča, autor je samo čovek sa pravom apsolutne subjektivnosti.
U izboru savremenika, Ćirilov se oslanja na aktuelni društveni kontekst, kulturni ili drugi povod, a najčešće na vlastita osećanja i potrebu da zahvali, oduži, iskaže prijateljstvo, poštovanje. Uglavnom su to jedinstvena svedočanstva o izuzetnim događajima i ličnostima, sa obaveznim saučesnikom, Ćirilovom. Vrednost tih svedočanstava podrazumeva obaveštenost, erudiciju, smisao da se anticipira ono što će tek biti od kulturne i istorijske važnosti. Mogla je armija velikana doći i proći, teško da bi, bez Ćirilova, njihovo prisustvo imalo dimenzije senzacije, ovdašnje i svetske. Trebalo je to objasniti i ovde i tamo. Instinkt, radoznalost, potreba za duhovnim avanturama..., podržani statusom vrhovnog arbitra i uglednog međunarodnika, drže ga u stalnom aktivitetu.
Na putu ili kod kuće, beležnica radi. Brzim hodom, racionalnom rečenicom (kao da beži od viška emocija) sa detaljima uočljivim samo onome ko je sasvim blizu "objekta", žuri da obavi posao pre nego što mu višak sećanja ne omete plan. U tomu, koji izdaje "Prosveta", nalaze se tekstovi objavljivani u "Blic njuzu", "Blicu", "Književnim novinama", "Politici". Najviše je pozorišnih imena, zatim književnika, političara najrazličitijih intelektualnih profila. Životopis ne bi bio potpun bez bake Savete, mame Muce, intimnih prijatelja. Njegovoj sveobuhvatnoj ličnosti potrebni su svi oni i mnogo više. Ipak, pristaje da izdvoji petorku koja je najznačajnije uticala na njegov život. Majka, koja je imala hrabrosti da ode za svojom ljubavlju, Mira Trailović s kojom je osnovao Bitef, Ivo Andrić, u jednom periodu predsedavao upravi Jugoslovenskog dramskog, Krleža od kojeg se učio građanskoj levici, Sartr na čijem je egzistencijalizmu diplomirao.
Nisu tu samo poznati i uticajni. Za ulazak u odabrano društvo ponekad su dovoljni lepota i fluid mladosti. Bez stida demonstrira slabost da drage unapredi, da im da više nego što zaslužuju. Niko o Ćirilovu ne bi umeo da govori kao što on ume sam o sebi. Tako blizu i tako daleko u ispovedanju Ćirilova može da priđe samo – Ćirilov.
Njegov kapital su ljudi. Uz sva znanja, a ima ih mnogo, enormna je njegova potreba da bude s ljudima. Valjda zato što jedino u susretu sa drugima znanja imaju smisla. Ko ga bolje poznaje zna da je dobar deo portreta (tekstova uopšte) napisao ne iz dubokog prijateljstva, već zato što u tom prijateljstvu nešto "nije išlo". Nikad zadovoljan količinom ljubavi, on "insistira" na njoj čak i tamo gde mu se ne uzvraća. Traume nesporazuma rešava tako što incidentnom poznaniku posveti tekst. Nije isključeno da se jedan od njegovih brojnih egzibicionizama hrani upravo ljubavima koje dolaze posle netrpeljivosti. Naročito je to slučaj sa ženama. A u popisu portretisanih dama sve same pametnice, opasne, jake, glasne, kapriciozne: Mira Trailović, Borka Pavićević, Marina Abramović, Ašhen Ataljanc, Alisa Stojanović, Anja Suša, Vida Ognjenović, Džudit Malina (inače ga ne motivišu pristojnost, odmerenost i diskrecija). U megahronici prijateljstava, Ćirilov ide do intime.
"A onda smo se pomirili, verovatno u ime nečeg bitnijeg među ljudima. Meni je bila draga takva kakva je, čak i u vreme tog zahlađenja. A mislim da ni ona mene ne mrzi" – beleži o Biljani Srbljanović.
Bez stilske parade i kontemplativne distance, direktno i otvoreno govori čak i o svecima, intelektualnim i političkim. Broza pita čime se brije, Andriću piše stihove:
"Neću da mu tragam
za poreklom
da ga prepoznajem
u njegovoj priči
neću da mu ispitujem
granice gospodstva
neću da ga vrebam u tuzi".
Vulkan Krleža i sad tinja kao i "ponos što sam u toj slepoj ljubavi sačuvao prisebnost. Voleo sam njegovu baroknu rečenicu, vatrenu misao, nedostižnu erudiciju i nepoštednost sudova o svemu pod kapom nebeskom".
Narcisoidnost a la Ćirilov, pored stalnog ogledanja u očima drugih, poslednjih godina se pretvorila u maniju samofotografisanja. Slučajno ili ne, na svakoj fotografiji on izgleda reprezentativno (sabesednik manje-više) pa knjiga istovremeno predstavlja album Ćirilova kroz vekove i epohe.
Na primeru Ćirilova, začuđujuće je prisutna činjenica da je upravo u oklevetanom prostoru, vremenu pa i zemlji moguće ostvariti najluksuznije snove i život duhovne nemerljivosti. Samo ličnost takvog formata mogla je shvatiti da Sartra, Lorensa Olivijea, Nuriju Espert, Filipa Žerara..., s kojima je hedonisao po Beogradu, možda nikada ne bi video u emigrantskom mazohizmu.
[objavljeno: ]
