Izvor: Politika, 07.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Cinične hronike naših soba
Kratka priča polako je prestala da bude sinonim za sliku privilegovanog trenutka u životu pojedinca, za sliku događaja netipičnog i izuzetnog.Zato je, bar za srpske prozaiste, postala teren postmodernog eksperimenta
FORMATIRANJE
Da Hemingvej nije napisao „Čisto, dobro osvetljeno mesto”, ionako problematičan žanr kratke priče bio bi kraći za jednu formativnu metaforu. Malkom Bredberi pozajmio je ovu prostornu formulu iz priče o dvojici konobara >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << jednog urednog i pristojnog lokala: njihov gost je, iz noći u noć, jedan starac, pijanac i samoubica kojeg u životu drži možda samo uljudan ugostiteljski objekat.
Kratka priča i jeste čisto, svetlo prozno mesto, mesto stroge selekcije, svedenosti i pažljivo održavanog reda. Ali kao što čistoća i svetlost nisu dovoljni da plastično opišu prostor, tako ni kratka priča nemajasan ni precizan oblik.
Kratku priču određuje nedefinisana forma jednako koliko i uski strukturno-tematski okviri. Ona može biti sve što autor poželi: anegdota bez poente, pesma u prozi, ispovest, pismo, bajka i esej. Važno je samo da bude bezgranično fleksibilna. Često reporterski štura forma navodila je na pomisao da kratka priča mora biti neknjiževna i feljtonistička, za razliku od novele kao „obavezno” umetničkog oblika. Međutim, Poova slika kratke priče kao skladne celine, u kojoj opšti utisak zasenjuje efekte fragmenta, pretvorila se u „zvaničnu verziju” žanra.
Upravo je svedenost forme pripustila u kratku priču neku vrstu zadate razobličenosti: amorfnost je otvorila prostor eksperimentu – parodiji, pastišu, travestiji, kolažu, interpolacijama nefikcionalnog, te je kratka priča polako prestala da bude sinonim za sliku privilegovanog trenutka u životu pojedinca, za sliku događaja netipičnog i izuzetnog. Zato je, bar za srpske prozaiste, postala teren postmodernog eksperimenta. Izgleda da to čisto, dobro osvetljeno mesto u srpskoj prozi ne postoji, kao što nema ni kontrole minimuma ili maksimuma koji stvaraju priču. Ima li kratka priča svog majstora u savremenoj srpskoj književnosti?
Kratka prozna produkcija 2007. je uzbudljiva šetnja žanrom. U verziji Nemanje Mitrovića, kratka priča je kombinacija imaginarne geografije, mitologije, sna i priviđenja.Bajke sa Venere (Gramatik, 2007) laganim pripovednim tempom, sugestivnošću i igrom asocijacija i implikacija uveriće da su poređenja kratke priče i lirske pesme opravdana. U Priči za Roberta Valzera Vojislava V. Jovanovića (Gradac, 2007) nanizane mikroproze i blic forme temelje se na obrtu, refleksiji, anegdoti, ali i nešto sirovijem jeziku, nekad svedene na dve rečenice, nekad proširene u prigušeni monolog.
Ciničnijem čitaocu čini se da je jedna od žanrovskih obaveza srpske kratke priče – Novi Beograd. No dok su bajke sa Venere setna i umirujuća proza za dubok san, bajke sa Novog Beograda su opori uvodi u nesanicu. U zbirci priča Ovoga puta o bolu (Stubovi kulture, 2007), Mihajlo Pantić ponovo crta Drugi Beograd kao sivu planetu beznađa i strepnje. Nema previše svetla, čistoća je sumnjiva, reakcije su automatske, dekor siromašan, govor bolno iskren. Ali dok kod Pantića uočavamo hiperrealizam u odustajanju, zbirka Marka VidojkovićaBog ti pomogo (B92, 2007) sva je u znaku hiperrealizma u nadiranju. Preteći lavež Vidojkovićevih mangupa ume da se prometne u cviljenje povređenog muškarčine, u riku razjarenog urbanog desperadosa. Vidojkovićeva zbirka je pravi „mačo gaspačo”, zaljućen sarkastičnom slikom balkanske muškosti.
Zbirka Milete Prodanovića Agnec (Stubovi kulture, 2007) je ovovremski feljton čuda i iščašenja, ni predaleko od Vidojkovićeve poetike ideološkog zajedanja, ni drugačiji od Mitrovićevog fantazmagoričnog istorizma. Cinične hronike našeg doba – ili, pantićevski rečeno, naših soba – nisu samo suva, dokumentarna, feljtonska forma: frontalni prodori fantastičnog u srpsku priču događaju se na neočekivanim i nebranjenim mestima, i u Prodanovićevom tranzicijskom gulagu, i u Pantićevim usamljeničkim jeremijadama, i u Jovanovićevim telegrafskim citatima mita i istorije.
Slobodan Vladušić naziva zbirke kratke priče književnim siročićima – ne zato što im se ne zna otac, već zato što ih niko ne želi u svojoj blizini. Čitalačka resocijalizacija te siročadi nije ni tako mučan proces, ni tako nemoguć zadatak. Posvećenici kratke priče, njenog hermetičkog i ekskluzivističkog statusa, samo traže Hemingvejevo čisto i dobro osvetljeno mesto na kome se tako lepo pije i pati. U vremenu iščašenih čuda, ta potraga nije sasvim neprivlačna.
Vladislava Gordić Petković
[objavljeno: 08/03/2008]
.jpg)
