Izvor: Politika, 10.Okt.2014, 15:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čikago zna
Zamislite da živite na adresi Ulica Amarkord br. 17. Zamislite da živite u Čikagu i proslavljate Dan Dejvida Bouvija. Zamislite da živite u Ulici Tonija Vilsona. I da je ta ulica negde u Srbiji
Nedavno je Rahman Emanuel, gradonačelnik Čikaga, saopštio da će 23. septembar u ovom gradu ubuduće biti obeležavan kao Dan Dejvida Bouvija. S tim u vezi, u čikaškom Muzeju savremene umetnosti upriličena je izložba posvećena legendarnom muzičaru s nepretencioznim nazivom ,,Dejvid >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Bouvi je...”. Na njoj je izloženo više od 300 predmeta iz Bouvijeve lične arhive, među njima su kostimi, fotografije, rukopisi, omoti albuma...
,,Nisam znao da je Bouvi rođen u Čikagu”, iščuđuje se jedan moj prijatelj.
I nije.Rođen je u čuvenom londonskom predgrađu Brikston. Pa zašto, onda, Čikago želi da obeležava dan posvećen Bouviju? Ili, što bi mi Srbi ovde odmah pitali: ,,Kakve, bre, veze, taj Englez što drnda gitaru ima sa našim gradom, državom, pa čak i kontinentom?”
Čikaški gradonačelnik nije bio lenj pa je sačinio i adekvatno saopštenje u kome se između ostalog kaže: ,,Neprikosnovena globalna ikona, koja je uticala ne samo na muziku, već i na kulturu, veru, modu, dizajn i pozorište – zaslužuje ’svoj dan’.”Kratko i jasno.
E, sad, zamislite da gradonačelnik Beograda pokuša da uvede ovako nešto? Ili, ne dao bog, gradonačelnik nekog manjeg grada u Srbiji? Kragujevca, Jagodine, Niša? Proveo bi se kao bos po trnju. Jer, zašto, zaboga, iskazivati jednu takvu veliku čast nekom mrskom strancu, koji je još i državljanin zemlje koja nas je bombardovala, a verovatno i skovala vaskoliku zaveru protiv svega srpskog? Plus je Bouvi loš primer, da ne kažemo rol-model... Koristio alkohol i droge, šminkao se kao žensko... Ne ide.
Ali tu nije kraj.Srbi slabo pamte, pa se tako zaboravilo da je svojevremeno dignuta velika prašina oko spomenika Đuri Jakšiću u dvorištu neke škole u jednom gradu na jugoistoku Srbije. Kažu zabrinuti građani, siroti Đura je bio pijanica, pa ga to čini nepodobnim da mu se izlije poprsje. Naročito je u protestima prednjačio lokalni pop, ali treba ga razumeti, njemu nije smetala Đurina alkoholičarska ličnost, već njegov književni opus. Naročito pesma ,,Kaluđeri”.
Sećam se vrlo živo raznih komentara u vezi sa inicijativom oko Platoa Milana Mladenovića. ,,Ne može! Milan je bio narkoman”, kažu dobro obavešteni dušebrižnici. A i ostali iz njegovog benda ,,Ekatarina Velika” su, takođe, bili problematični. Srećom, prevagla je ona strana koja je u Milanu videla i još uvek vidi velikog čoveka i umetnika.
Dođosmo i do famozne 2013, Konstantinove godine i proslave Milanskog edikta. Pre jubilarne godine, Konstantin, koliko se sećam, nije bio sporan. Međutim, nakon smene vlasti i proslave jubileja, koja je imala svoje lepe momente baš kao i svoje promašaje (sito vremena prosejaće jasnu sliku čega je bilo više), veliki imperator postao je u svom rodnom gradu persona non grata. Odjednom je neko obrisao prašinu s debelog Flavijevog dosijea i u njemu pronašao silna nepočinstva, pa tako obavešteni novinari otkriše da se osumnjičeni bavio ,,kriminalnim aktivnostima”, da je klao i ubijao gde god je stigao, uključujući tu i članove porodice, te da je ukrao Edikt tetrarhu Galeriju...
Doduše, nije se drogirao i farbao u ženu kao Bouvi. Ali naći će se neki lokalni novinarski diletant da mu i to prišije.
I naravno, nameće se logično pitanje – kakve veze mi imamo s Konstantinom, koje su postavile i mnoge javne ličnosti, među njima i neki ljudi za koje biste pomislili da znaju da razlikuju zagradu od fusnote. A bilo je tu i onih koji su do 2013. kovali Konstantina u zvezde, a onda iznenada promenili ploču. Doduše, mogao je gradonačelnik Niša da izda saopštenje u kome bi rekao: ,,Neprikosnoveni vojni, državnički i zakonodavni genije koji nije uticao samo na istoriju civilizacije već i na kulturu…” , ali sigurno ne bi naišao na mnogo odobravanja.
A nisam baš ni ja sa inicijativom koju sam pokrenuo – da legendarni muzički producent i vlasnik ,,Faktori rekords” Mr Mančester – Toni Vilson dobije ulicu ili neko obeležje u mom rodnom gradu.
,,Je li taj tvoj Toni, rođen u Nišu?”, čujem već kako pita neko. ,,Nije.” ,,A da li ima neke veze sa Srbijom?” ,,Nema.” ,,Pa čime je onda zaslužio da mu damo ulicu ili šta već?” ,,Pa, vidiš...”, oklevam ja. ,,Za početak, nije nikog opljačkao, ni prevario, ni pregazio kolima... Nije bio ni političar, ni ministar, ni general...” ,,Pa šta je bio?” ,,Voleo je čovek dobru muziku. Baš kao ti i ja.” ,,Eeeee... Neće moći!”
U gradu Riminiju, u Italiji, glavna ulica što ide duž plaže nosi ime Federika Felinija. Sve ulice koje vode do nje nose ime njegovih filmova. Zamislite da živite na adresi Ulica Amarkord br. 17. Zamislite da živite u Čikagu i proslavljate Dan Dejvida Bouvija. Zamislite da živite u Ulici Tonija Vilsona.I da je ta ulica negde u Srbiji. I da vas niko ne pita: ,,Koji ti je, bre, taj?”
Pisac
Dejan Stojiljković
objavljeno: 10.10.2014.
