Izvor: Politika, 07.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čežnja za drugim obalama
Uvek otvorenih čula za svet u kome nastaje, poezija Tomislava Marinkovića u svojoj izabranoj stišanosti svedoči o svetu doživljenom intenzivno i na najdublji način, samom kožom, iskustvom koje je neponovljivo možda najviše onda kada je obično
POEZIJA U VREMENU
Među tolikim tihim i među sve ređim bučnim, Tomislav Marinković (1949) jedan je od najtiših savremenih srpskih pesnika. Pesma „Telo tutnji u mraku” počinje ovakvim stihovima: „Više >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << od bilo čega, telu je / Potrebna tišina.” Uspostavljajući tišinu kao uslov očuvane telesnosti, kao način da se ostane sabran sa sobom i u podnošljivom miru sa vlastitim svetom, pesnik sve vreme tako i govori: bez podignutog tona, ali zato sugestivno oživljavajući modernim pesničkim sredstvima slike i prizore po svom karakteru i samoj čujnosti posve suprotne bučnom i zahuktalom svetu.
Posle nekoliko nedovoljno zapaženih knjiga, Marinkovićev vidljiv uspon počinje knjigom Škola trajanja (2003). U knjizi Svet na koži („Povelja”, Kraljevo, 2007),uobličava se i stabilizuje pesnički svet u kome vidljivi prizori svakodnevice bivaju pretočeni u izraze stišane lirike, pesničkog patosa i izabrane, srećno nađene jednostavnosti.
Ta jednostavnost, počnimo od nje, jer ona i jeste osnovni početni utisak o ovoj poeziji, omogućava da pesnik u izrazu bude konkretan i da stihove ispunjava prizorima proceđenog iskustva. U Marinkovićevim stihovima prepoznajemo stvarni svet, sav sačinjen od elementarnosti: od netaknute prirode do gradske scene, od melanholičnog sećanja do evokacije koja vodi u samo središte svakodnevice. Stišani i senoviti pesnikovi stihovi kazuju o običnosti, služe se jednostavnim rečima i postepeno pripremljenim obrtima, programski odustajući od naglih gestova i velikih reči koje bi narušavale osnovni ton ove poezije.
U Svetu na koži polazi se od elementarnih stvari i osećanja, da bi se tu, među osnovnim elementima svakodnevice i čovekovog života, i završilo. Otuda ova poezija ostavlja utisak male, stišane hronike čas melanholičnih, čas epifanijskih slika iskupljenih iskustvom egzistencije. Otvorena za mnogolikost i mnogostrukost kako vidljive, tako i nevidljive stvarnosti, što je stajaće oblikotvorno dvojstvo u ovim stihovima, poezija Tomislava Marinkovića strpljivo iskušava dostupne oblike verujući da je autentično ono iskustvo koje se proživljava u egzistenciji ili u evokativnom preispitivanju njenih minulih časova.
Ali ako je stvarnost mnogolika, onda se ti njeni likovi najviše otvaraju pred pesnikovim okom kada kazuje o jedinki usred prirodnog okruženja. Mada pominju grad, nekada kao dinamični anonimni organizam modernog doba, nekada kao konkretni grad stvarnog, proživljenog iskustva, takav je, recimo, Zemun iz pesme „Zemun, ostrvo, žalosna vrba”, Marinkovićevi stihovi su prevashodno okrenuti prirodi i uzglobljeni u njenim svetlostima i senkama. Pred čitaocem ovih stihova pojavljuju se – kao osnova stvarnih scena ili kao simbolički izrazi obnovljene elementarnosti – bilje i životinje, reka i šuma, godišnja doba i doba dana, prirodni ciklusi i obredi trajanja. Ali prebivajući među elementima, ovi stihovi izabrani tematski okvir prožimaju modernim iskustvom i modernističkim glasom. Ispunjene malim stvarima, Marinkovićeve pesme nenametljivo govore o punoći svedenih oblika. „Budan za vreme koje se završilo, sa svim / Stvarima od kojih najlepše behu sitnice”, kaže se u pesmi „U lepoj, samotnoj noći”.
U prirodi sačinjenoj od takvih sitnica odvija se jedan dinamičan i raznolik život, konkretan u smislu proverljivosti iskustva, sadržajan u smislu uvek iznova proveravanog saglasja jedinke sa svojim okruženjem, pa i sa onim što je u tom okruženju samo nagovešteno, ali nije i dostupno. Taj život je, međutim, izazovan i za promišljen susret sa stvarnim svetom u kome se od vidljivih slika pesma postepeno zaokreće u pravcu njihovih nevidljivih suština. Povezujući čistu prirodu – pomalo zanemarenu u novijoj poeziji, a ovde predstavljenu na autentičan način posredstvom govora o saživljenosti sa konkretnim svetom koji se oseća kao svoj čak i onda kada je nedovoljan – sa čistom refleksijom koja je u dobroj i u najboljoj tradiciji neosimbolističkih poetika, Tomislav Marinković je u knjizi Svet na koži sklopio pesnički svet koji iz oba svoja izvora crpe snažne podsticaje. Oni su utoliko uverljiviji kada su iz izražajnog opsega ovih stihova uklonjene predvidljive metafore koje su nastale u težnji da se iznova potvrdi iskustvo jednostavnosti.
Ali u najvećem broju stihova pesnik do te jednostavnosti dolazi intuitivno, spontano i prirodno. Ona je njegov izraz i onda kada se čezne za svetom na drugoj obali, u čemu se može pratiti dijalog sa kavafijevskim uvek istim ulicama jednog jedinog grada ljudskog života, i onda kada se poželi izlaz iz zadate egzistencije, i onda kada se obnavljaju sećanja da bi se utvrdilo iskustvo svakodnevnog života, i onda kada se u običnosti prirode prepoznaje punoća epifanije. Uvek otvorenih čula za svet u kome nastaje, poezija Tomislava Marinkovića u svojoj izabranoj stišanosti svedoči o svetu doživljenom intenzivno i na najdublji način, samom kožom, iskustvom koje je neponovljivo možda najviše onda kada je obično.
Gojko Božović
[objavljeno: 08/03/2008]
.jpg)
