Izvor: Danas, 23.Mar.2015, 18:25 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Četiristo kilometara
To što u tim kartama, u Politikinom ukrštenim rečima - i u bedekerima, ako ih još ima - piše Beograd - Zagreb 400 km, to, pomislih, ne znači ništa, verovatno nikada ništa nije ni značilo, pogotovo ništa ne znači sada, kada se zajedno sa prostorom sve ubrzanije raspada i vreme. Jeste se na prostoru bivše Jugoslavije rasparčanom, preciznije - straćenom, na teritorije novih državica, sve nekako suzilo, sve sprčilo, nije mi to, rekoh već, promaklo, ali se, paradoksalno, istovremeno >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << sve i udaljilo, malo to ko opaža, četiristo kilometara pa četiristo kilometara. Kakvih četiristo kilometara? I šta je uopšte četiristo kilometara?
Šta je, konačno, jedan kilometar? Ne smem ni da pomislim, pomislih, u koliko sam jutros sati krenuo iz Beograda, a još manje smem da pomislim, pomislih potom, u koliko ću sati stići u Zagreb, ako uopšte stignem. Nekada nije bilo tako. Nekada si iz Beograda u Zagreb - i obratno - stizao dok udariš dlanom o dlan. A sad, nikad stići. Na deonici, recimo, autoputa E 70 kroz Srbiju, benzinske pumpe su poređane na rastojanju od najviše deset kilometara jedna od druge, na hrvatskom autoputu A 3 benzinske pumpe ni za lek. Šta misliti o državi i o državnom autoputu na kome su - i to na svakoj njegovoj tački - najmanje dve, a povremeno i tri susedne države bliže od najbliže benzinske pumpe, zaista ne znam. Ne bi mi to smetalo, pomislih, benzinske pumpe su mi ionako krv pred očima, gorivom sam se snabdeo u Šimanovcima, nezgodna je okolnost što sam tokom abnormalno dugog zadržavanja na šimanovačkoj benzinskoj pumpi zaboravio da se pomokrim i to mi sada - kao da mi je malo problema - pravi još jedan težak problem. Gorko se pokajah što se nisam pomokrio na benzinskoj pumpi u Šimanovcima, ranije mi se to nije događalo, eto, pomislih, kako se staračka demencija neopaženo prikrade. Uprkos visokom pritisku u mokraćnoj bešici i okolnim organima, nastavih vožnju autoputem Beograd - Zagreb ni jednog trenutka ne dolazeći u napast da zaustavim auto i da se ispišam pored puta, to apsolutno nije dolazilo u obzir, ne samo iz poštovanja prema ustavnom i pravnom poretku Republike Hrvatske, koji, pretpostavljam, popreko gleda na zapišavanje krvavo stečenog domovinskog tla, nego zato što to, iz principa, ne činim ni u Srbiji, u kojoj je pišanje pored puta sasvim uobičajena pojava. Koliko sam samo puta na krstarenjima po Srbiji nailazio na prizor dede, babe, oca, majke i čopora dece kako - u krugu porodice - pišaju pored automobila, i u koliko sam samo navrata zaticao putnike rasklimatanih autobusa, oba pola, u masovnom zapišavanju usputnih strnjika.
Šta je, konačno, jedan kilometar? Ne smem ni da pomislim, pomislih, u koliko sam jutros sati krenuo iz Beograda, a još manje smem da pomislim, pomislih potom, u koliko ću sati stići u Zagreb, ako uopšte stignem. Nekada nije bilo tako. Nekada si iz Beograda u Zagreb - i obratno - stizao dok udariš dlanom o dlan. A sad, nikad stići. Na deonici, recimo, autoputa E 70 kroz Srbiju, benzinske pumpe su poređane na rastojanju od najviše deset kilometara jedna od druge, na hrvatskom autoputu A 3 benzinske pumpe ni za lek. Šta misliti o državi i o državnom autoputu na kome su - i to na svakoj njegovoj tački - najmanje dve, a povremeno i tri susedne države bliže od najbliže benzinske pumpe, zaista ne znam. Ne bi mi to smetalo, pomislih, benzinske pumpe su mi ionako krv pred očima, gorivom sam se snabdeo u Šimanovcima, nezgodna je okolnost što sam tokom abnormalno dugog zadržavanja na šimanovačkoj benzinskoj pumpi zaboravio da se pomokrim i to mi sada - kao da mi je malo problema - pravi još jedan težak problem. Gorko se pokajah što se nisam pomokrio na benzinskoj pumpi u Šimanovcima, ranije mi se to nije događalo, eto, pomislih, kako se staračka demencija neopaženo prikrade. Uprkos visokom pritisku u mokraćnoj bešici i okolnim organima, nastavih vožnju autoputem Beograd - Zagreb ni jednog trenutka ne dolazeći u napast da zaustavim auto i da se ispišam pored puta, to apsolutno nije dolazilo u obzir, ne samo iz poštovanja prema ustavnom i pravnom poretku Republike Hrvatske, koji, pretpostavljam, popreko gleda na zapišavanje krvavo stečenog domovinskog tla, nego zato što to, iz principa, ne činim ni u Srbiji, u kojoj je pišanje pored puta sasvim uobičajena pojava. Koliko sam samo puta na krstarenjima po Srbiji nailazio na prizor dede, babe, oca, majke i čopora dece kako - u krugu porodice - pišaju pored automobila, i u koliko sam samo navrata zaticao putnike rasklimatanih autobusa, oba pola, u masovnom zapišavanju usputnih strnjika.
Šta je, konačno, jedan kilometar? Ne smem ni da pomislim, pomislih, u koliko sam jutros sati krenuo iz Beograda, a još manje smem da pomislim, pomislih potom, u koliko ću sati stići u Zagreb, ako uopšte stignem. Nekada nije bilo tako. Nekada si iz Beograda u Zagreb - i obratno - stizao dok udariš dlanom o dlan. A sad, nikad stići. Na deonici, recimo, autoputa E 70 kroz Srbiju, benzinske pumpe su poređane na rastojanju od najviše deset kilometara jedna od druge, na hrvatskom autoputu A 3 benzinske pumpe ni za lek. Šta misliti o državi i o državnom autoputu na kome su - i to na svakoj njegovoj tački - najmanje dve, a povremeno i tri susedne države bliže od najbliže benzinske pumpe, zaista ne znam. Ne bi mi to smetalo, pomislih, benzinske pumpe su mi ionako krv pred očima, gorivom sam se snabdeo u Šimanovcima, nezgodna je okolnost što sam tokom abnormalno dugog zadržavanja na šimanovačkoj benzinskoj pumpi zaboravio da se pomokrim i to mi sada - kao da mi je malo problema - pravi još jedan težak problem. Gorko se pokajah što se nisam pomokrio na benzinskoj pumpi u Šimanovcima, ranije mi se to nije događalo, eto, pomislih, kako se staračka demencija neopaženo prikrade. Uprkos visokom pritisku u mokraćnoj bešici i okolnim organima, nastavih vožnju autoputem Beograd - Zagreb ni jednog trenutka ne dolazeći u napast da zaustavim auto i da se ispišam pored puta, to apsolutno nije dolazilo u obzir, ne samo iz poštovanja prema ustavnom i pravnom poretku Republike Hrvatske, koji, pretpostavljam, popreko gleda na zapišavanje krvavo stečenog domovinskog tla, nego zato što to, iz principa, ne činim ni u Srbiji, u kojoj je pišanje pored puta sasvim uobičajena pojava. Koliko sam samo puta na krstarenjima po Srbiji nailazio na prizor dede, babe, oca, majke i čopora dece kako - u krugu porodice - pišaju pored automobila, i u koliko sam samo navrata zaticao putnike rasklimatanih autobusa, oba pola, u masovnom zapišavanju usputnih strnjika.
