Izvor: Medijski istraživački centar, 09.Jun.2011, 09:46   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Četiri pisca i grad

Jedan od najpoznatijih pisaca mlađe generacije Vule Žurić piše specijalno za Novi magazin o fenomenu niške literarne scene i piscima koji demantuju predrasudu o tome da izvan velikih kulturnih centara teško nastaje dobra i čitana književnost.
Iz Niša su ovih dana stigle vesti o rušenju fudbalskog stadiona Čair i o dolasku italijanskog Benetona. Na mestu načisto propalog stadiona, na kojem je niški Radnički početkom osamdesetih igrao polufinale Kupa UEFA, biće podignut najmoderniji >> Pročitaj celu vest na sajtu Medijski istraživački centar << sportski objekat, dok će krojenje krpica čuvene italijanske modne marke sačekati dok pogoni stare fabrike Niteks budu modernizovani i da prekobrojni radnici dobiju otpremnine.
Za razliku od fudbala i tekstilne industrije, književna scena u gradu na Nišavi nikada nije izgledala svežije i reprezentativnije. Čak će i manje verzirani potrošači savremene srpske književnosti bez mnogo razmišljanja navesti Zorana Ćirića, Zvonka Karanovića i Dejana Stojiljkovića kao vlasnike najprodavanijih naslova sa top-lista domaćih izdanja.
Zoranu Ćiriću je, tako, odmah posle Ninove nagrade za roman „Hobo“, početkom dvehiljaditih, pripala i nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu, dok je ista nagrada ove godine oduzeta Dejanu Stojiljkoviću i njegovom blokbasteru „Konstantinovo raskršće“.
Tačnije, ovo najtransparentnije književno priznanje dodeljeno je umesto prvom na listi najčitanijih, dvadesetoplasiranom naslovu. U međuvremenu dva poslednja romana Zvonka Karanovića dospevala su u najuži izbor za Ninovu nagradu, a ovih dana je svoju kandidaturu za ulazak u zvezdanu književnu orbitu svojim debitantskim romanom „O vukovima i senkama“ istakao i njihov sugrađanin Branislav Janković.
U međuvremenu, Karanović se preselio u Beograd, ali Niš je jedan od glavnih junaka njegove trilogije „Dnevnik dezertera“, koju čine romani „Više od nule“, „Četiri zida i grad“, te „Tri slike pobede“.
Kao što je promenio mesto stalnog boravka, Karanović se, rekli bismo, na vrhuncu pesničke karijere odlučio za pisanje romana. „Prelazak sa pesama na roman samo je promena forme, a u suštini“, kaže Karanović, „to je isti DNK.“ „Dnevnik dezertera“ jeste upečatljiva a intimna freska naših famoznih devedesetih.
„Devedesete u Srbiji su velika, inspirativna tema“, objašnjava Karanović. „To je vreme u kojem su sve civilizacijske vrednosti doživele krah, a pojedinac bio primoran da se direktno sudari s pomahnitalim društvom.“
U tom sudaru, sva je prilika, nastao je i Ćirićev Nišvil, mitski velegrad u kojem je smeštena radnja većine priča i romana Magičnog Ćire. „Reč je o epskoj, poročnoj i zaumnoj jazbini“, tvrdi Magični. „Izmislio sam ga pišući priču posvećenu Vesni Zmijanac, negde u zimu 1993.“
I dok se inflacija sladila poslednjim ostacima jedne dibidus bankrotirane državne zajednice, srpska književnost je dobila vrhunskog glasnogovornika preživele urbane margine. I Ćirić je svoj stvaralački put vrlo uspešno započeo pisanjem stihova, da bi kultni status stekao i odbranio zbirkama priča, od „Zlatne dekade“, „Nišvila“, preko „Kalibra 23 za specijalistu“ i „Tvrde ljubavi“, sve do najnovije „Telesne straže“. Romani „Prisluškivanje“, ovenčani „Hobo“, „Smrt u El Pasu“, „Slivnik“ i, poslednji u nizu, „Noć svih  svetih“, mogu se fudbalskim rečnikom okarakterisati i kao osvajanja nekoliko duplih kruna.
„Prava je retkost da jedna takva naseobina bez ikakvog kulturološkog identiteta, tradicije, iole dobrih običaja, svetu podari čak tri velikana svetskog kalibra: Šabana, Piksija i Magičnog!“, određuje svoje    mesto među nišvilskim legendama ovaj, između ostalog, vrsni kolumnista i vrhunski izvođač čitalačkih radova na svojim vrlo posećenim nastupima i upozorava da nikako ne treba brkati Niš sa Nišvilom!
Dejana Stojiljkovića Niš podseća na Memfis ili Nju Orleans. „To su mesta gde su se rađale legende, ali ne i predsednici”, kaže Deksa i dodaje da je Niš ipak najsličniji Mančesteru. „Bio sam tamo i lično se uverio. Mentalitet je sličan, ulice su isto tako prljave, muzička scena isto tako raznovrsna, jedino OFK Niš nije još uzeo Ligu šampiona.”
Ako je Ćirić i od poslednje nišvilske kaldrme stvorio vrhunski artefakt još vrhunskije pop-kulture, ako je Karanović svoje stihove i romane predano bojio urbanom atmosferom ispunjenom rokenrolom kao životnim stavom, Stojiljković je svoj rodni grad definitivno ustoličio kao epicentar žanrovske književnosti kod Srba.
„Konstantinovo raskršće“ ovenčano je Nagradom Miloš Crnjanski, ali je roman i vrlo tvrdoglavo žigosan kao delo kojim se revidira istorija Drugog svetskog rata. Glasnogovornici povampirenih agitpropovskih ambicija videli su u klasičnom primeru žanrovske literature umesto vampira, vampire-nacionaliste. Čini se da bi i Indijana Džons kod ovih „kritičara“ prošao poput Petera Handkea.
Prednosti Niša kao idealne kulise za žanrovske pikanterije Stojiljković vidi u činjenici da je grad negde na   međi svetova. „Ovde ti se na par koraka od moderne zgrade nalazi neka ukleta kuća“, kaže on.
“Nadomak urbanog jezgra još su sela po kojima blude duhovi i vampiri. Stanovništvo koje se doselilo u grad donelo je sa sobom paganske demone, bauke i čume.“
Iako misli da je Niš „idealno mesto za svaku vrstu književnosti“, Branislav Janković dodaje da „neko ko je rođen u gradu koji su stvorile vile ne može drugačije da piše. Previše je dobrih tema i ideja da bismo ih prepustili nekom drugom ili ih prenebregnuli. A i vile nas posmatraju!”
Ako ih ne posmatraju vile ili karakondžule, da li možda uspešni niški pisci motre jedni na druge? Da li među njima postoji ma kakva vrsta rivaliteta?
„Eto, baš pre neki dan Deksa i ja samo se takmičili u odlepljivanju etiketa sa zaječarskog piva“, u šali kaže Janković. „Kako da se takmičim sa ljudima koji su mi savetima i podrškom pomogli da uđem u njihovo društvo?“
Ćirić na prvo i, po njemu, jedino mesto ipak stavlja rano preminulog Slavišu Nikolina Živkovića. „Družeći se s njim shvatio sam na najdirektniji način kakav je to đavolski izazov biti pisac i da je za tu  samoubilačku profesiju potrebna neverovatna, natčovečanska, posvećenička hrabrost, kao i ništa manje kosmička poniznost prema ostalim primercima jadnog ljudskog roda.“
E, družeći se s knjigama četiri desperadosa iz Niša učiniće da ne budete ti primerci.
Izvor: Novi Magazin

Nastavak na Medijski istraživački centar...