Izvor: Politika, 29.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Cena sukoba sa Zapadom
"Dođu na vlast, odmah zaborave svoj program i okrenu se ličnim koristima." Iskaz je svojevrstan opis jednog od pravila ponašanja partija i njihovih članova. To pravilo prvi je formulisao u 18. veku Bendžamin Franklin. I sam političar, ali i još mnogo šta drugo, živeći u Americi, zapazio je da interes političara određuje njihovo ponašanje. "Svaki pojedinac, bilo koje partije, zalaže se za opšte dobro toliko dugo dok njegova partija ne osvoji vlast, a od momenta zauzimanja vlasti zalaže >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << se samo za svoje lično dobro".
Međutim, politiku u zemlji ne određuju samo domaći političari već i međunarodne prilike, odnosno spoljna politika. Nepominjanje spoljne politike u govoru o političarima i partijama jeste jedna stalna srpska karakteristika. Iako su i u najbližoj prošlosti srpska stradanja vezana za spoljni svet – ovdašnji političari, ali i javnost i birači, najviše se interesuju za odnose među partijama na unutrašnjoj sceni i za događaje u zemlji.
Srbija, međutim, i dalje plaća cenu nedavnog sukoba američkih političkih predstavnika i tadašnje srpske partije na vlasti. Političke ambicije Vašingtona u odnosu na Beograd bile su jasne – odstraniti srpske političare koji su se zalagali za socijalizam. Srpska politika bila je tada ništa drugo do očajničko nastojanje da se politički sistem sačuva i, takođe, da se sačuva sopstvena vlast. Svakom članu partije na vlasti bilo je stalo do tog sistema pošto mu je obezbeđivao ostajanje na vlasti i učešće u preraspodeli bogatstva. Problem srpske strane bio je u tome što nije htela da se suoči s činjenicom da je adekvatan sistem odbrane Srbije od spoljnih pretnji Amerike, NATO-a i EU pre svega u napuštanju postojećeg političkog sistema. A srpski birači su naivno verovali da oni koji su na vlasti znaju šta rade.
Političarima u Srbiji je pri tom političko partnerstvo bila strana reč, iako je zaštita srpskih interesa mogla da se uspostavi samo građenjem partnerskih odnosa sa Zapadom. Jer upravo je Zapad odredio rešenja za Jugoslaviju (i Srbiju) i trasirao put budućih događanja. Srpski način komunikacije s vodećim silama umanjio je šanse za opstanak Jugoslavije. Način komunikacije sa svetskom silom Amerikom obezvredio je srpske argumente u odlučujućim početnim trenucima jugoslovenskog sukoba. Neuspostavljanje komunikacije odmah na početku procesa dovelo je do katastrofe. Ta komunikacija nije trebalo da znači nekakav vazalski odnos, već je trebalo da se političari bave spoljnom politikom da bi uspostavili poverenje. Nažalost, tadašnji srpski vrh je svojom politikom stavio sebe, i ne samo sebe već i Srbiju, u podređen položaj. Taj vrh je, kroz neadekvatnu politiku, stvorio uslove da srpska strana ostane usamljena na vetrometini. Samom činjenicom da nisu uvažavali spoljnu politiku Zapada, srpski političari su doveli Srbiju u situaciju da bude predmet uslovljavanja.
Srpska strana se, pri tom, često pravdala da je istina na njenoj strani. Zapad je u isto vreme izgradio svoju priču, naime, priču o "dobrim" i "lošim momcima" i o humanitarnoj politici koja je potrebna Balkanu. Razlike između Srbije i Zapada koje su tada, na početku sukoba, nastale dovele su do raspada Jugoslavije. Te razlike nisu ni danas potpuno izbrisane. Svi su postupali prema svojim ubeđenjima, niko nije hteo da pristane na nešto drugo – osim pobede sopstvenih stavova. Tako se došlo do toga da je loše mišljenje o onoj drugoj strani postalo opšte. Poneko u Srbiji i danas tvrdi da je potrebno da političari samo istresu istinu na sto i onda će sve biti u redu. Iznošenje argumenata je neophodno u komunikaciji sa Zapadom, ali samo to neće biti dovoljno za povoljnija rešenja. Neophodna je permanentna racionalna komunikacija sa Zapadom, odnosno nova spoljna politika. Srpski političari moraju da ubede strane sile da respektuju Srbiju, a politika mora da dobije poverenje inostranstva. Proces ne bi smeo da traje unedogled, pošto i faktor vreme čini svoje.
Publicista
Đorđe Jončić
[objavljeno: 29.07.2006.]
