Izvor: Politika, 01.Dec.2014, 23:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čemu ćutanje
Poslednjeg dana novembra istekao je rok do kada je Ministarstvo privrede trebalo da izađe sa predlozima – šta će da uradi sa „svoja” 502 preduzeća, za koje je od 15. avgusta do 15. septembra trajao oglas na koji su se javljali interesenti. A onda će, prema utvrđenoj proceduri, uslediti tenderi i pogodbe o njihovoj prodaji. Među tim firmama je bar 200 zrelo za stečaj bez pardona.
U međuvremenu se, tu i tamo, gotovo nezvanično, doznavalo da se javilo bezmalo dve hiljade „potencijalnih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kupaca”. Ovog časa, međutim, niko sa sigurnošću ne može da kaže zbog čega se o tome ćuti. Šta se čeka?
Gašenje svake, pa i male firme, bolno je, istina, za njene radnike, ali još gore od toga je produžavanje njihove agonije – ljudi ništa godinama ne rade, nemaju plate, socijalno su neosigurani… a država kada god se nezadovoljni pojave na ulicama ili krenu da se samopovređuju, vatrogasno uplaćuje koju zaostalu platu ili overi zdravstvene knjižice.
To održavanje bunta u „tihom režimu”, košta budžet godišnje oko 700 miliona dolara. Tih para, sada je već izvesno, više nema. Dogodine bar toliko valja uštedeti u planiranoj fiskalnoj konsolidaciji.
Pitanje je, međutim, čemu tolika sporost sa trijažom preostalih preduzeća u procesu privatizacije. Još je čudnije, čemu je bio potreban konkurs za prikupljanje interesenata bez ikakve obaveze i relevantnih činjenica. Izneli smo pred kupce spisak sa 502 preduzeća, a da niko nije znao njihove cene, ni uslove prodaje. Još manje u kakvoj su „kondiciji”. Mogao je, kao što Pokret „Dosta je bilo – Saša Radulović” tvrdi, da se javi ko god je hteo. I odista, javljali su se i oni koji su taj poziv ozbiljno shvatili, ali i oni kojima je bilo do šale.
Pošteno govoreći, šta za Agenciju za privatizaciju, pa i samo Ministarstvo privrede, znači podatak da se za neko od preduzeća javilo pet ili deset zainteresovanih kupaca, kada će sva ponovo, ako se ispoštuje „red vožnje”, do kraja decembra izaći na javnu prodaju. Na te tendere mogu da se jave i oni koji se nisu letos izjašnjavali, kao što, naravno, mogu da se povuku i oni koji su se tada uredno prijavili. Ionako je sve bilo neobavezno.
Da situacija bude tim čudnija taj posao je i malo bolje informisan stručni saradnik u Agenciji za privatizaciju mogao da obavi bez mnogo greha. Da napravi spisak onih preduzeća kojima nema pomoći, na osnovu raspoloživih podataka, recimo iz APR, i koje po hitnom postupku treba poslati u stečaj. Čemu odugovlačenje, osim, ako država nije obezbedila novac za socijalni program za ono malo sirotih radnika koji su u njima kojim čudom preostali.
Podgrevanje nerealnih očekivanja i oklevanje da se neminovno i učini, podjednako nije dobro ni za to malo radnika u propalim, ali još više za one u firmama kojima se može pomoći da dođu do kupca i nove proizvodne šanse. Ovako gube i jedni i drugi, a nova šansa za oporavak je sve manja.
Slobodan Kostić
objavljeno: 02.12.2014.
.jpg)
