Izvor: Večernje novosti, 17.Jan.2018, 12:56   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Celo selo devet stanovnika

Sa meštanima Laudonovca, malog vojvođanskog mesta u blizini Vršca, odsečenog od sveta. Nikad nisu imali prodavnicu, ambulantu, poštu, telefon ni groblje. Nudili im da se presele, ali nisu hteli DVE neasfaltirane uličice i 17 trošnih kuća, od kojih u samo četiri gori oganj - čini Laudonovac, seoce u Vojvodini, sakriveno duboko u ataru između Vršca i opštine Plandište. U njemu je samo devetoro vremešnih žitelja koji su odavno prestali da broje godine. Jer, vreme >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << u ovom selu kao da je stalo još u 19. veku! Nikada nisu imali prodavnicu, ambulantu, poštu, telefon, gas i vodovod. U svojim dvorištima kopali su arteske bunare, iz kojih, srećom, već decenijama teče pitka voda. Do pojave mobilnih telefona, komunikaciju sa ostatkom sveta održavali su samo putem radio-stanica. Nemaju crkvu, ni seosko groblje, pa sahrane obavljaju u susednoj Margiti. Od 1971. nemaju ni osnovnu školu, koja se te godine ugasila zbog odlaska mladih iz sela. Imaju samo struju, koju su dobili tek 1979, i železničku prugu kojom ne idu vozovi! PROČITAJTE JOŠ: Kome treba prazna Topola - Nema šta nemamo - u šali nam dobacuje meštanin Veroljub Dobričinac, čija se kuća nalazi na jedinom uglu u selu, s obzirom na to, da dva kratka sokaka formiraju oblik ćiriličnog slova "g". - Život u selu je još i imao nekog smisla dok je radila železnica - nastavlja naš sagovornik. - Imali smo po šest polazaka dnevno u jednom smeru, pa smo mogli normalno da idemo do grada, u nabavku. Ali kada su krajem devedesetih godina vozovi na relaciji Vršac - Zrenjanin ukinuti, ovde je sve stalo.Najstariji: Bosiljka i Branko Krstić Sada se do Laudonovca stiže samo na jedan način - neuređenim atarskim putem, dugim oko sedam kilometara, neko bi rekao "čitavu večnost". Leti putnike namernike uvek napuderiše zemljana prašina, a kada padne malo jača kiša, put postaje neprohodan čak i za terenska vozila. Dok se blato i bare ne osuše, meštani budu odsečeni od sveta i po nekoliko dana. Zimi je to još dramatičnije. Smetovi i do dva metra visine nisu retkost. Tada ni teška mehanizacija ne može da stigne do naselja. - Ne daj bože da nekom pozli! Hitna pomoć ne bi mogla da dođe do nas. A i kad može, neće. Jednom smo ih zvali, a oni nam rekli da dovezemo bolesnika do asfaltnog puta, pa će tu da ga preuzmu - veli deda Branko Krstić (70). - Tamo neko selo u brdima ima jednu kuću, pa ima asfaltni put, a mi ovde, u ravnici, nemamo - odmahuje rukom njegova supruga Bosiljka (75), inače najstarija meštanka. - Evo, ni ovog Božića deca nisu mogla da nam dođu, jer je kiša razlokala put. Svi u selu se bave poljoprivredom i uzgojem stoke i živine. U grad idu samo kad moraju. Najbliža prodavnica je udaljena 12 kilometara, u Margiti. Velibor je donedavno jedini imao automobil, pa su mu ostali meštani redovno dostavljali spisak potrepština, kad već ide u kupovinu. - I sada uzimamo po 20 vekni hleba, pa ih zamrzavamo. Sve ostalo nije toliko kritično - dodaje Veliborova supruga Nevena. Kada je slovo spalo na njih devetoro, opština Plandište im je nudila da se presele u Margitu, jer bi bilo jeftinije da svakoj porodici kupe napušteno seosko imanje, nego da im prave asfaltni put. Većina, međutim, nije htela da napusti ognjište. Kažu, sve bi bilo lakše kada bi im samo pošljunčali drugi atarski put, koji u dužini od 3,6 kilometara vodi do Margite, jer sada koriste dužu trasu, preko vršačkih ritova. Vožnja do Laudonovca traje "čitavu večnost" PRIDOŠLICE JEDAN vršački biznismen u Laudonovcu je pre više godina napravio hacijendu u kojoj ima ergelu konja. O životinjama i imanju brine Radivoje Vasić iz bosanskog Teslića, koji se ovde doselio u potrazi za poslom. Sa suprugom i ćerkicom stanuje u staroj zgradi osnovne škole. Iako dobro žive sa komšijama, Laudonovčani ih ne smatraju "svojim", pa ih i ne ubrajaju u stanovnike najmanjeg sela u južnom Banatu. PROČITAJTE JOŠ: ISPOVEST NENADA MARKOVIĆA: Na Havajima samo mi Srbi nismo se uplašili bombi A, DA LI JE DEDA BRANKO ŽIV? IAKO ih možemo nabrojati na prstima dve ruke, Laudonovčani kažu da prođe i po nekoliko dana, a da se međusobno ne sretnu. - Nova godina je odavno prošla, a mi je još nismo čestitali jedni drugima. Baš sam vas hteo da pitam za deda Branka, da li je uopšte živ - veli Velibor Dobričinac. - Svi smo u dobrim odnosima, pomažemo se, ali se ostarilo, pa više vremena provodimo u kući, ispred televizora.

Nastavak na Večernje novosti...