Izvor: Glas javnosti, 06.Jan.2010, 07:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čekajući goste
Ne silazi već mesecima osmeh sa lica Budimiru Radivojeviću (40) iz
sela Milakovići, visoko u brdima iznad Brodareva. Budimir i njegov otac
Milorad (68) su za osam meseci prošle godine, uz pomoć dobrih ljudi,
rođaka, prijatelja i komšija, prošli put od puke sirotinje, od
pogorelaca bez kuće i kućišta, do ljudi koji sada imaju svoj dom,
krevet, šporet, svoj džak brašna... Radost Božića svila se ovih dana i
nad njihovom >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << novom, svetlo žutom brvnarom savijenom usred planine, pod
gustom bukovom šumom...
Kad ne kisne za vrat
- Evo, dade Bog da tata i ja Božić sačekamo u svojoj kući... Već sam
rešio, danas ću, na Badnji dan, dobro da poranim, sekiru u ruke, pa ću
odozgo iz šume da donesem poveći badnjak, da ga prislonim uz kuću... U
stvari, možda ću i volove da upregnem, da ih izvedem u šumu, pa da
badnjak dovučem na jarmu - već je koji dan pre praznika, kad smo se
čuli preko komšijinog telefona, Budimir uveliko pravio planove, sav
trepereći od sreće...
Godinama i decenijama, siromaštvo je glavni član kuće Radivojevića. Da
sve bude još crnje, 9. februara prošle godine garava brvnarica u kojoj
su živeli otac i sin planula je pred zoru, njih dvojica iz kuće izvukli
su samo gole živote... U požaru su sagoreli i opanci gumenjaci i vunene
čarape i drveni kreveti i ponjave, džemperi i iznošene, izanđale jakne
i ono par tanjira...
Bog će vratiti i platiti
Priča o brvnari u Milakovićima pod planinom Ozren, podignuta dvojici siromašnih meštana koji su odavno štićenici Centra za socijalni rad u Prijepolju, priča je o ljudskoj dobroti i humanosti. O dobroti i pomoći onima koji učinjeno dobro delo ne mogu vratiti...
- Otac i ja teško da možemo, ali, Bog će vratiti i platiti tim dobrim ljudima. Od kako smo se uselili u novu kuću, ja, kad god se prekrstim, setim se tih ljudi... Dabogda zlatnim kašikama jeli i oni i njihova deca... Ja im drugačije ne umem zahvaliti - kaže Budimir ispred svoje nove kuće u čijim se prozorima već mesecima ogleda lepa, a pusta planina.
- Žao nam bilo naše brvnare. Kakva-takva, ali je bila naša. U njoj smo
tata i ja, kol'ko smo mogli, slavili Božić i ranije... Unosili
badnjake, samo, sedimo mi uveče kraj šporeta, večeramo ono malo što
imamo, a ono severac duva kroz brvna, nismo se mogli zgrijati, pa Boga
zovi... Mogli smo ostati za stolom, eto, tek da sagore badnjaci, a onda
smo morali pod ponjave, da se zgrijemo. A, noć duga... E, ove godine
ima da naložimo vatru u podrumu, dole nam je sad toplo, pa da založimo
badnjake, a imamo i 'rane, pa da večeramo ko ljudi - priča Budimir.
Posle požara i meseci koje su proveli u učionici odavno prazne
seoske škole, Budimir i Milorad su se pre tri meseca uselili u novu
brvnaru.
- Probudim se jutros, napolju kiša, podigle se magle, a meni toplo...
Ne kisne za vrat... Ne mogu da verujem, sve mislim - sanjam... Okrenem
se oko sebe, a ono, nije san, nego stvarnost. Umalo nisam počeo da
pevam iz glasa - još prvo jutro, posle noći provedene u novoj kući -
svedočio nam je Budimir, zadovoljan što još jednu surovu zimu na
planini neće čekati u trošnoj brvnarici ili pod tuđim krovom.
Za Božić, Budimir se nada gostima. Kaže, voleo bi da mu to jutro
položajnik bude neko od dobrih ljudi, koji se duže od pola godine nisu
smirivali sve dok on i otac nisu dobili krov nad glavom...
- Moram nešto videti, probaću ili sam da umesim česnicu, a ako ne budem
umeo, zamoliću nekog u komšiluku... Nismo u ono jadne brvnarice dosad
imali gde da primimo ni gosta ni položajnika, sad imamo... A i 'rane će
se nešto naći... Pa, i ja sam sad valjda neki domaćin - šali se na svoj
račun Budimir.
Na Milakoviće još od subote ujutru, kaže Bude, navukla se oluja.
Napadalo desetak - petnaest santimetara snega, putem od Brodareva,
uzbrdo, prođe tek po koji komšija iz sela ili iz susednog Tičjeg Polja
na konju, sa bisagama punim namirnica...
Pola sela na mobi
- Privukao sam drva... Imamo brašna, imamo tata i ja i još nešto
krompira, pasulja, važno je da imamo šta da pojedemo i da ne drhtimo od
zime kad dune vetar... E, do ove godine, dune jugo odozdo od Crne Gore
i Durmitora, a ono naše brvnarice se trese, mi se jadni skupimo unutra
pa samo gledamo kad će oluja da nam digne krov nad glavom... Sad, kuća
nam tvrda i ne čujemo u podrumu kad duva vetar - kaže Bude.
Rade Radivojević iz Prijepolja vodio je akciju da Bude i Milorad dobiju
novu brvnaru na podrumu od kamena. Još u februaru, par dana pošto su
Budimir i Milorad ostali na ledini, njihovi rođaci okupili su se i
počeli posao. Posle, počeli su se javljati dobri ljudi, pomagati i
šakom i kapom, pomogla je i rubrika objavljena u našim novinama...
Opština Prijepolje iz tankog budžeta odvojila 220.000 dinara, Bošnjaci
i Srbi dole u Brodarevu sakupili više od 100.000 dinara, pomogle i
komšije, rođaci dvojice pogorelaca dali od 100 do 500 evra... Komšija
iz susednog sela, iseljenik u Južnoj Africi, platio svu građu koja je
bila potrebna da se na ozidanom podrumu podigne nova brvnara...
Majstori firme "HBSS"iz Prijepolja, Halila Rovčanina nisu silazili sa
planine dok nije završena ploča... Na mobama, dok je kuća rasla, bilo
je pola sela - Neđeljko Jarčević, Milan Radivojević, Milić Avramović,
Risto i Anto Radivojević, Novak Jarčević, Milojica Radivojević...
- U septembru, kad je kuća bila gotova, spremna za useljenje, nabavili
smo i uneli unutra nove krevete, posteljine, dušeke, sudoperu, šporet
na drva, rešo, kupatilo je završeno, kupili smo i nešto posuđa... Neki
od rođaka, komšija već su im dolazili na naselje, doneli ćebad i drugo
što se ovde već donosi na naselje - priča Rade Radivojević.
Da nema Zorana ne bismo znali da postoje neki dobri ljudi.
Predivna prica .Kako je lepo procitati da imamljudi dobrogsrca .Eh kada bi bar gedna trecina sveta iba tako dobra , svet bi cvetao.Neka im Bog donese i neku zenu koja ce umesiti hleb i kuvati rucak , tako da stvarno bude domacinska kuca.Ko zna , mozda se i deciji plac i smeh jos cuje u toj kuci.
