Izvor: Politika, 11.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čekajući dubl igrača
Avgust je završen s mesečnom inflacijom od 1,2 odsto. Sa već realizovanim i očekivanim poskupljenjima u septembru, čak i bez najavljene pa potom suspendovane korekcije cene struje, ovogodišnja "kvota" od 6,5 odsto biće premašena, a do kraja 2007. još tri duga meseca praćena mnogim neizvesnostima, ne samo na domaćem, već i na inostranom terenu. Pogotovo u pogledu kretanja cena sirove nafte na svetskim berzama od čijih skokova i padova i naša inflacija dobija ili gubi zamah.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
S kojim ćemo procentom inflacije okončati ovu godinu, da li sa, kako sada stvari stoje ,7,5 odsto, kojim postotkom više ili promilom manje, nije u ovom času od presudnog značaja. Ovu godinu ekonomisti su ionako, u privrednom, ali i ukupnom ekonomskom smislu, proglasili gotovo – izgubljenom. Ponajpre, zbog veoma dugih postizbornih dogovora, šestomesečnog privremenog finansiranja budžeta, ali i odsustva dubljih i korenitijih sistemskih zahvata, o čemu će, po svemu sudeći, najbolji pokazatelj biti pad stranih direktnih investicija u odnosu na prošlu godinu.
Godina ide kako ide, ali za ovu privredu, pa i njene građane, željne više radnih mesta, boljeg standarda i lagodnijeg života, nije, niti može biti svejedno s kakvim se inflatornim rezultatom može okončati ova godina. Svaki njen procenat gore ili dole – košta. Neko tu cenu mora da plati. Ko drugi do građani, privreda, ponajviše, a kako sada stvari stoje, i sama država oličena u njenoj centralnoj banci. Ona je lane za "sterilizaciju" viškova novca u robno-novčanim tokovima platila 155 miliona evra. Ove, sva je prilika, platiće između 230 i 240 miliona evra. Ako zbog toga NBS, ne samo knjigovodstveno, ode u gubitak, nastali minus neće imati ko drugi da plati nego država iz budžeta, a to, opet, znači njeni građani.
Guverner NBS Radovan Jelašić, od samog početka svog stolovanja, nije imao veću podršku resornih ministara finansija, pa ni samih vlada. Kao da je antiinflatorna politika problem samo centralne, a ne i ukupne makroekonomske politike. Njegov je zadatak, od koga, sudeći po poslednjim izjavama, neće odstupiti bez obzira na cenu, da naciljanu inflaciju u intervalu od četiri do osam procenata i pogodi. S tim da mu je donja granica prvi prioritet. Krajem avgusta stigao je do tri procentna poena.
Šta, međutim, ako inflacija, svejedno ko je potpirivao, visoke plate u javnom sektoru ili sirova nafta, nastavi da raste? Privrednici to u visokom procentu sve više očekuju, sudeći po relevantnim anketama. Šta guverner Jelašić može da učini, ako nema podrške od vlade, kao jedinog dubl igrača, koga poodavno nema?
Ništa više od onog što smo do sada videli. Posegnuće, a čim drugim, za višim kamatnim stopama i novim novčanim i kreditnim restrikcijama. I to će, opet, neko morati da plati – najviše privreda, građani, pa i država, ali i svi mi nižom stopom privrednog rasta, manjim brojem radnih mesta, novih preduzeća i pogona, sporijim povećanjem nacionalnog kolača i daljim siromašenjem najugoženijih slojeva.
Izbor je, kako god se okrene, opet, naš. Ali nije li interes da ta cena bude što manja i što ravnopravnije podeljena, jer inflacija nije božja kazna, već ekonomska kategorija na koju se, ipak, može razumno delovati.
[objavljeno: 11/09/2007]
