Izvor: Politika, 18.Apr.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čeda vozi kao mladić
Penzionisani profesor Čedomir Pantović (87) do sada promenio šest škoda, i dalje vozi, ali ga sugrađani prepoznaju i po mnogo čemu drugom...
Prokuplje – Kad je, šezdesetih godina, kupio prvog "fiću", profesor Čedomir Pantović nije, svakako, mogao ni da pretpostavi da će zatim promeniti još šest vozila, i sve "škode". Ovaj Prokupčanin već je duboko zašao u devetu deceniju (u 88. godinu) ali vozi kao da je mladić. I nada se da će i ovu "škodu", koju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sada vozi, uspeti da zameni novom...
imao je Čeda mnogo neobičnih doživljaja. Tako, ode on da drži predavanje na Poljoprivrednom fakultetu u Prištini, prvi put svojim kolima. Posle predavanja, umesto u auto, ode na autobusku stanicu i sedne u autobus. Tek kad je došao kući, i kad su ga njegovi upitali gde su mu kola, setio se da ih je ostavio pred fakultetom. Još kao direktor srednje (a potom i više) poljoprivredne škole, osnovao je humanitarni fond u čast Radoša Jovanovića Selje, nekadašnjeg profesora ove škole, iz kojeg je nagrađivao najbolje poljoprivrednike, đake i studente.
Poslednjih godina on nagrađuje decu poginulih roditelja u poslednjim ratovima. Godišnje se u fond "Selja" slije više stotina hiljada dinara, koje uplaćuju dobrotvori iz raznih krajeva zemlje, pa čak i iz Holandije i Mađarske. Čedinoj humanoj molbi ne mogu da odole naročito njegovi đaci, rasuti širom područja SFRJ i po svetu, koji ga izuzetno cene, kao pravu legendu poljoprivrednih nauka u Toplici.
Odupirao se Čedomir Pantović svima onima koji su sputavali napredak školstva u ovom kraju. Tako, kad su političari doneli odluku da ukinu srednju poljoprivrednu školu, on pozove profesore sa Poljoprivrednog fakulteta u Zemunu, koji stručno utvrde da ova škola u Prokuplju spada u najbolje u Srbiji. kad pošalju "svog čoveka" u republički fond da se školi ukine finansiranje, Čeda pre njih stigne tamo i uspe da prebaci novac svojoj školi za celu godinu.
Nikada nije pristajao na formalnosti, i zbog toga je imao uvek sukobe sa vlastima i inspektorima, ali su ga voleli đaci. I sada on ide od grada do grada "škodom", pronalazi svoje đake, raduje se njihovom životnom uspehu (mnogi su doktori nauka, ugledni privrednici ili školski rukovodioci) i dogovara se o tome šta može korisno da se učini za zavičaj.
D. Borisavljević
[objavljeno: 18.04.2007.]
